Zaštita mrtvih: Samostreli, reke živa, zamke za uljeze - da li nešto od toga postoji u drevnim grobnicama?

U poslednjem trenutku Indija Džouns izbegava smrtonosu zamku i juri ka blagu za kojim traga od 5. minuta filma. Međutim, da li se arheolozi stvarno suočavaju sa ovakvim i sličnim opasnostima u drevnim grobnicama?

Ali da li su zaista postojali takvi sistemi zamki u grobnicama velikih vladara i važnih ličnosti? I koliku opasnost oni predstavljaju za današnje istraživače?

Oružje i srebro: Mauzolej Ćin Ši Huanga u Кini

Početkom 2023. godine grobnica u Кini stara preko 2.000 godina dospela je na naslovne strane jer arheolozi nisu smeli da uđu u nju - iz straha od skrivenih zamki i toksičnih supstanci. Mauzolej pripada Ćin Ši Huangu, prvom caru Кine. Njegova najpoznatija zaostavština je vojska od terakote ispred mauzoleja, njih 6.000 sa ciljem da štite cara i posle njegove smrti. Ali oni možda nisu bili jedina bezbednosna mera.

Barem tako sugerišu beleške drevnih kineskih istoričara, koji opisuju odbrambeni mehanizam postavljen tokom izgradnje grobnice: "Zanatlije su dobile nalog da konstruišu mehaničke samostrele koji bi, kada bi neko ušao [u mauzolej], odmah ispalio svoje strele."

I to nije sve: izvori pominju i ogromne količine tečne žive koja je korišćena u izgradnji. Činjenica da ona zaista postoji tu, potvrđena je nekoliko puta tokom poslednjih godina: prvo uzorcima zemlje iz grobnice koji su bili kontaminirani živom, a zatim 2020. godine u okviru studije kineskog istraživačkog tima koji je izmerio velike koncentracije teških metala u vazduhu iznad grobnog mesta. 

Opasnosti u grobnicama

Postojanje sistema za samopaljenje je trenutno takođe fokus istraživanja. Između ostalih i Armin Selbička, profesor istorije i arheologije drevne Кine na Univerzitetu Ludvig Maksimilijan u Minhenu teoretiše: "Drevni izvori su specifični na mnogo načina, ali sugerišu da je car zapravo sahranjen na veoma neobičan način - ili su drevni istoričari svoju maštu koristili prilično slobodno.“

Selbička pretpostavlja da sistem samopaljenja opisan u tekstu nije baš onakav kako je opisan, jer bi bio ekstremni izuzetak. "Uglavnom nije bila uobičajena praksa da se postavljaju zamke", kaže on. "Bar ne na način da oni budu uočljivi u arheološkim nalazima.“

U arheologiji nisu poznati slučajevi u kojima su istraživači nailazili na mere bezbednosti kao što su velike, okrugle kamene stene ili sistemi za samopaljenje. 

Od drevne Кine do drevnih Maja: Živa je prisutna

Međutim, opasnost koju predstavljaju ostaci žive je realna - i to ne samo u grobnici Ćin Ši Huanga. Upotreba teškog metala bila je rasprostranjena u drevnim civilizacijama, verovatno jer ljudi nisu shvatali koliko ta supstanca može da ugrozi njihovo zdravlje. U slučaju Ćin Ši Huanga, gde nas istoričari izveštavaju o čitavim "rekama i jezerima tečne žive" koje teku u kanalima napravljenim od stena grobnice, veruje se da je ona zapravo imala ulogu: "Stvaranja mikrokosmosa carstva, uključujući reke i planine u čast cara," tvrdi Selbička. Živa se nije koristila u grobovima da bi zaštitila mrtve.

Mnogo verovatnije je da se koristila u građevinarstvu i dekoracijii. To je bio slučaj i sa Majama: živa je otkrivena u bezbroj njihovih zgrada i grobnica. Prema studiji iz 2022. godine, upotreba teškog metala u Centralnoj Americi datira još od 1. veka p.n.e.. "Arheolozi su otkrili velike naslage cinobera i drugih materijala žive u drevnim ljudskim naseljima širom regiona", navodi se u studiji.

Cinabarit, živin sulfid je često korišćen. Maje su ga koristile za bojenje predmeta ili grobova moćnika u crveno. U pojedinim slučajevima, čak su i mrtvi bojeni crvenom bojom, što se može videti iz ostataka takozvane Crvene kraljice, koja je umrla oko 700. godine p.n.e. u današnjem Palenkeu u Meksiku. Ova praksa je poznata i u drevnoj Кini: od 11. do 8. veka p.n.e..

Кontakt sa tragovima žive može predstavljati opasnost za istraživače. Autori studije stoga preporučuju pažljivo ispitivanje tla i zgrada na arheološkim lokalitetima Maja pre nego što uđu i odrede koncentracije žive. To znači da se koriste odgovarajuće strategije za smanjenje rizika i zaštitna oprema - čak i ako cinabarit nije korišćen da se ljudi namerno drže dalje od grobnica.

Mere zaštite 

Drevni ljudi su ipak želeli na neki način da zaštite svoje mrtve - posebno pripadnike elite. Mere su uglavnom bile verske prirode. U starom Egiptu, na primer, kletve ili molitve za zaštitu mrtvih bile su uklesane u kamen. U tu svrhu delimično su služila i žrtvena i grobna dobra.

Prema Selbičkom, neke grobnice iz 5. i 4. veka p.n.e. otkrivene u Кini, imale su u ulazu koplja i štitove. Prema njegovim rečima, to se može protumačiti kao zaštitna mera protiv uljeza, ali su arheološka retkost. Pored toga, svi su statični i bezopasni za istraživače.

Sistemi zamki sa sofisticiranim mehanizmima za neželjene posetioce grobnica iz drevnog Egipta, drevne Кine ili drevnih civilizacija u Južnoj i Centralnoj Americi: nisu poznate.

BONUS VIDEO: