U njima je uživao i car Neron: Klađenja u starom Rimu nisu bila zabranjena, ali su smatrana simbolom dekadencije

26.10.2023 12:47

Većina ih je osuđivala i smatrala simbolom dekadencije, ali ostatak Rimljana ih j zato strastveno igrao.

Izvor: akg-images / akg-images / Profimedia

Stari Rim je poznavao nekoliko igara na sreću. Jedna od njih je bila "par-nepar" i podrazumevala je da igrači skrivaju kosti, kamenčiće i orahe u šakama, i potom da pogađaju da li protivnik ima paran ili neparan broj u rukama; s druge strane gledaoci su mogli da se klade na količinu komada koju igrači skrivaju. Nešto slično je bila i capita aut navia.

Ipak, najviše interesovanja su izazvale igre sa bacanjem kostiju ili kockica. Ova prva je podrazumevala upotrebu kostiju stopala ovce ili koze, pravougaonog oblika. Igra se sastojala od bacanja četiri komada u vazduh i klađenja na koju stranu će pasti: duže strane su imale različite oblike.

Igrači bi se pre utakmice dogovorili oko pravila, ali generalno se smatralo da je neko izgubio kada bi kosti padale na istu stranu i to je nazovano "lešinar", a pobednik bi bio onaj kod koga su sva bacanja bila različita i to se onda nazivalo "Venera".

Dok su kockice bile napravljene od metala, kosti ili slonovače, a kao i danas svaka strana je bila označena tačkama, od jedne do šest. Po pravilu su se bacale dve ili tri, uz pomoć šolje. Najbolje bacanje podrazumevalo je tri šestice, a najgore tri jedinice.

Najbolji igrači su uživali priznanja, a često su to voleli da istaknu i na svojim nadgrobnim pločama. Pa su arheolozi širom teritorija koje su nekada pripadale carstvu, nalazili dokaze o tome na epitafima.

Zakon o igrama na sreću

One u suštini nisu zabranjivane, iako su ih moralisti osuđivali. Dozvoljavane su tokom proslava Saturnalija, koje su se slavile krajem decembra i to od strane učesnika u javnim spektaklima kao što su trke kočija, skokovi s motkom, bacanje koplja i borbe gladijatora. Za nadzor su bili zaduženi odbornici, koji su igračima mogli da izreknu novčane kazne ako su smatrali da varaju.

Ali kako je kazna mogla da bude i zatvorska, pa čak i vidu prinudnog rada u kamenolomima, mudriji Rimljani su smatrali da su ove igre previše mutne i opasne. Filozof Ciceron, izjednačavao je kockare sa ljudima niskog statusa kao što su komičari, makroi, lopovi i preljubnici.

Istina je da su se igre praktikovale u polutajnom okruženju. Vlasnici gostionica i kafana u gradovima često su u svojim stražnjim prostorijama skrivali tajne kockarnice. Кocka se tako povezivala sa pićem i prostitucijom, iako su kafane imale prednosti u odnosu na javne kuće jer su morale da ostanu zatvorene do tri popodne, dok su gostionice i kafane bile otvorene od jutra do mraka.

Zakoni protiv kockanja su imali ograničenu efikasnost i rimska elita je postala izuzetno sklona klađenju. Najbolji dokaz za to nalazimo kod samih careva poput Avgusta, Nerona i Klaudija, o kojima je istoričar Svetonije pisao kao o strastvenim kockarima koji su znali bez pauze danima da gube i osvajaju novac.