Prva žena koja je ušla u zabranjeni grad Lasu: Za 100 godina života proživela je brojne avanture o kojima je pisala

Njena neverovana životna priča duga 100 godina je bila ispunjena mnogim avanturama, od kojih je najpoznatija ona da je u 55. godini prešla Himalaje i ušla u zabranjeni grad Lasu - prva žena sa Zapada kojoj je to pošlo za rukom.

Ali Aleksandra nije bila kao one. Iako joj je majka bila konzervativna katolkinja, otac joj je bio mason i smatrao je da njoj treba obrazovanje drugačije od onog kakvo je 19. vek pružao mladim ženama. To koliko je smatrao da je priprema za realan život važna, svedoči činjenica da ju je 1871. godine odveo da vidi pogubljenje poslednjih zatvorenika Pariske komune.

Sklonost ka avanturama ispoljava u ranoj mladosti

Sa 15 godina Aleksandra je pokušala sama da otputuje za Veliku Britaniju, ali ju je porodica sprečila jer su mlade žene tada morale da putuju u pratnji. Međutim, vremenom, ona je u svojoj nameri uspela i stigla mnogo dalje od Ostrva. Putovala je kroz Indiju i Tunis pre nego što je napunila 25 godina, a Španiju je obišla na biciklu.

Ovo se smatralo izuzetno modernim u to vreme. Postala je članica Teozofskog društva čuvene gospođe Blavatske, sledbenice francuskog geografa i anarhiste Elisa Reklija. Ona je u njoj podstakla anarhističke ideje koje joj je već usadio otac, a kojima je dodala i feminističku ideologiju. Sve granice koje je društvo tog vremena nametalo ženama u njenom slučaju su polako bledele. 

Uverena da nikada neće biti poštovana kao pisac, predavač ili čak kao pevačica ako ostane sama, Aleksandra se 4. avgusta 1904. udala za Filipa Nila, glavnog inženjera tuniskih železnica. Uprkos tome što je živela u severnoj Africi i neprestano putovala brodom i železnicom, Aleksandra je shvatila da bračni život nije za nju. Nikada sebe nije smatrala "srećno udatom" ženom. 

Brak se raspao nakon sedam godina, kada je Aleksandra odlučila da otputuje na svoje drugo putovanje u Indiju. U stvari to je bila komplikovana odiseja i podrazumevala je obilazak Egipta, tadašnjeg Cejlona, Sikima u Indiji, Nepala i Tibeta, i iako je rekla da će se vratiti za 18 meseci, nje nije bilo 14 godina.

Tokom puta kroz Madras, u južnoj Indiji, Aleksandra je saznala da je 13. Dalaj Lama morao da pobegne iz zemlje, koja je tada bila u ratu, i da se nalazi na Himalajima. Od tog trenutka, njen cilj je da ga upozna, a u ovome će uspeti 1912. godine.

Poznanstvo sa budućim sinom i put u Lasu

Kako bi poslušala savet Dalaj Lame i naučila tibetanski jezik, rešila je da u oblasti Sikima na Himalajima u budističkom manastiru Кumbum, provede naredne dve godine. Tamo upoznaje mladog Tibetanca Apura Jongdena, koji joj je prvo bio sluga, zatim učenik i na kraju sin kog je usvojila 1929. godine. 

U međuvremenu je u manastiru postavljena i za lamu: "Živela sam u pećini na 4.000 metara nadmorske visine, meditirala, naučila pravu prirodu elemenata i postala sam jogin. Кako se moj život samo promenio, odjednom je moja kuća bila od kamena, nisam imala ništa i živela sam od dobročinstva drugih". U tom periodu je dobila ime Svetiljka mudrosti.

Ali njen san koji je snevala dugi niz godina sa Jongdenom je bio i ostao zabranjeni grad Lasa. Do tamo su pokušavali da stignu iznova i iznova, ali bi uvek bili uhapšeni i vraćeni u Indiju. Na kraju, da bi ušli u grad, Aleksandra je napravila plan: njih dvoje su uzeli pištolj, nekoliko srebrnjaka i nešto hrane, prerušili su se u prosjake i započeli svoje hodočašće.

"Svima smo rekli da idemo u potragu za lekovitim biljem. Jongden se predstavljao kao moj sin zbog čega sam farbala kožu pepelom. Odlučili smo da putujemo noću i da se odmaramo danju. Putovali smo kao duhovi, nevidljivi za druge. Jednom smo morali u proključalu vodu da ubacimo komad kože od čizme kako bi se prehranilii", prisala je u svojoj knjizi "Put do Lase".

Kada su konačno stigli do gradskih kapija, peščana oluja im je pomogla da ostanu neprimećeni i da uđu unutra. Posle četiri meseca i 2.000 kilometara pešačenja kroz Himalaje, Aleksandra je postigla svoj cilj: bila je 1924. godina i ona je postala prva žena sa Zapada koja je ušla u prestonicu Tibeta.

Kada se vratila u Evropu, dočekana je kao heroj. Njena fotografija se našla na naslovnoj strani Tajmsa, koji ju je opisao kao "ženu sa krova sveta". Usledila su i odlikovanja i priznanja: Medalja časti Geografskog društva Pariza i Legija časti.

Ali nakon svega postignutog i sve pažnje koju je dobila u narednim godinama je poželela mir, stoga je kupila malo parče zemlje u podnožju francuskih Alpa i tu sagradila kuću. Nazvala ju je "Tvrđava za meditaciju" i u njoj nastavila da čita budističke teksotve, kao i da piše avanturističke knjige, njih preko 30. A kada je zov za avanturom postao previše jak, sa 67 godina se odvažila na decenijsko putovanje kroz Kinu. 

I tu se njeno putešestvije nije zaustavilo, a jedna anegdota govori da je za 100. rođendan otišla da produži pasoš uz osmeh i komentar: "Nikad se ne zna". 

Neumorna putnica je umrla neposredno pred 101. rođendan u Samten Džongu, a njen pepeo je prosut zajedno sa pepelom njenog voljenog Jongdena, koji je umro 14 godina ranije na reci Gang.

BONUS VIDEO: