Paklena vojska koja progoni sve koji joj se nađu na putu u pratnji čopora pasa: Šta se krije iza mita o Divljem lovu?

09.10.2023 12:57

U gotovo svakom delu Evrope, postoji mit o paklenoj vojci koja progoni duše nesrećnika. Ime joj je Divlji lov.

Izvor: Wikimedia Commons (Public Domain)

Postoji jedan mit u evropskom folkloru koji je prisutan u većini zemalja starog kontinenta, i on je poznat kao "Divlji lov". Glavni zaplet ove zastrašujuće priče u gotovo svim slučajevima je isti: kada padne noć grupa izgubljenih duša, često predvođena jednom figurom, u pratnji konja ili čopora pasa započinje neobuzdanu hajku kojoj nema kraja, nad svima onima koji imaju nesreću da ukrste puteve sa njima.

Govorilo se da su nesrećnici mogli da osete kako im ledene šape životinja gaze po leđima, ili još gore, da ih odvlače u podzemni svet. Ali odakle dolazi ovaj mit? Čuveni pripovedač Jakob Grim - najstariji od braće Grim - bio je tvorac moderne slike paklene lovačke družine u svom delu Deutsche mythologie, objavljenom 1835. godine.

U jeku romantizma, Jakob je verovao da su ove legende imale svoje korene u drevnim germanskim paganskim mitovima, kao i da su bile iskrivljene vremenom i uticajem hrišćanstva - koje je u njima videlo način da diskredituje drevna verovanja.

Najpopularnija verzija - sa Vodinom

Prema Grimu, Divlji lov je predvodila tevtonska verzija skandinavskog Odina - bog Vodan, koji bi se po potrebi transformisao u mračno i strašno biće koje je ponekad pratilo neimenovano žensko biće. U različitim krajevima postojali su različiti predvodnici Divljeg lova, oličeni u lokalnim figurama sa strašnom reputacijom ili u nekoj koja je bila povezana sa mračnom epizodom u istoriji.

Međutim, ne postoje istorijski izvori koji nam omogućavaju da shvatimo smisao legende. Dok je neki istoričari povezuju sa srednjovekovnim vešticama, za druge je to bio popularan način predviđanja oluja ili ispoljavanja sujeverja i loših predznaka.

Pa se tako u tzv hronikama Piterboroa iz 12. veka pominje lov sastavljen od demona crne kože koji jašu konje i jelene iste boje u pratnji divljih pasa. Istoričari ovaj opis danas tumače kao aluziju na loš predznak koji je u to vreme predstavljalo imenovanje rođaka kralja Henrija I za opata Piterboroa.

Ipak, Divlji lov, Jakoba Grima je kao što je već rečeno prevazišao granice - pojavljujući se u raličitim verzijama na brojnim mestima na kontinentu. Primeri za to su engleski Herlaþing, švedski Odens jakt, norveški Asgårdsreia, češki Divoký hon ili štvaní, poljski Dziki Gon ili Dziki Łów, slovenačka Divja Jaga ili italijanska caccia selvaggia.

Mit se vremenom proširio i na Severnu Ameriku, gde su ga izvezli evropski doseljenici koji su putovali u Novi svet.