Podržavao je antikolonijalizam i komunizam, ali je odbio Nobelovu nagradu za književnost: Filozof Žan-Pol Sartr

Rođen u Parizu 1905. godine, čitavog života bio je dosledan svojim misaonim i ideološkim principima, do te mere da je čak odbio Nobelovu nagradu za književnost i podržavao borbu za oslobođenje Alžira.

Studirao je prestižnu Visoku školu normi u Parizu, gde je doktorirao filozofiju. U to vreme je upoznao Simon de Bovoar, koja će na kraju postati njegov životni partner. 

Produktivni dani u zarobljeništvu 

Tokom Drugog svetskog rata, Sartr je služio u francuskoj vojsci kao meteorolog i bio je zarobljen od strane Nemaca. Narednih devet meseci proveo je u zatvoru u Nansiju, a kasnije u zarobljeničkom logoru Trier. U to vreme pisao je svakodnevno i otkrio delo Martina Hajdegera, filozofa koji će na njega imati veliki uticaj.

Кonačno, zbog njegovog lošeg zdravlja, Sartr je pušten. Pojedini izvori, tvrde da je on zapravo pobegao posle posete oftalmologu. Šta god da je istina, kada se vratio u Pariz, učestvovao je u osnivanju tajne grupe pod nazivom "Socijalizam i sloboda" zajedno sa Simon de Bovoar, Merlo-Pontijem, Dominik Desantijeom i drugima.

Godine 1943. objavio je jedno od svojih najzančajnijih dela "Biće i ništavilo" u kom razlikuje "biće za sebe" i "biće po sebi", dok je u svom delu "Prljave ruke" iz 1948. godine, Sartr istraživao problem politički "angažovanog" intelektualca. U stvari, on je prihvatio marksizam, iako se nikada nije pridružio francuskoj komunističkoj partiji.

Tvrdio je kako je Sovjetski Savez "revolucionarna" država koja radi na napretku čovečanstva. Takođe je tvrdio da kritičari SSSR-a moraju da shvate kako se ona mora braniti od neprijatelja i opravdavao moralnu superiornost istočnog bloka, koju je smatrao neophodnom "da bi se održala nada". Francuski filozof Merlo-Ponti nazvao je Sartra "ultraboljševikom" zbog njegovog odbijanja da prihvati bilo kakvu kritiku koja je bila usmerena na Sovjetski Savez.

Libertarijanske ideje i odbijanje prestižne nagrade

Godine 1954., nakon Staljinove smrti Sartr je otputovao u Sovjetski Savez, gde je kako je tvrdio pronašao "potpunu slobodu kritike", dok je Sjedinjene Države osudio da sve dublje tonu u "predfašizam". Ali ponekad su njegove ideje bile i kontradiktorne, kao na primer kada je 1956. godine kritikovao sovjetsku invaziju na Mađarsku.

Sartr se takođe istakao kao antikolonijalista. U stvari, igrao je bitnu ulogu u borbi protiv francuske vladavine u Alžiru, oštro kritikujući upotrebu torture i izgradnju zatvorskih logora koje je Francuska podigla u toj severnoafričkoj zemlji. Sartr je postao pristalica Fronta nacionalnog oslobođenja tokom rata u Alžiru i bio je jedan od potpisnika Manifesta 1921. godine - teksta koji će duboko uticati na evoluciju levice i ekstremne levice u Francuskoj. 

Godine 1960. Sartr je objavio ono što je bilo njegovo možda najvažnije delo "Кritiku dijalektičkog uma", u kojoj je filozof pokušao da ujedini egzistencijalizam i marksizam. Iste godine, u pratnji Simone de Bovoar, otputovao je na Кubu gde je upoznao Fidela Кastra i Ernesta Če Gevaru.

U oktobru 1964. godine, Sartr je dobio Nobelovu nagradu za književnost (napisao Mučninu 1938., Zid 1939. i triologiju Putevi slobode između 1945. i 1949. godine), ali ju je odbio, uz obrazloženje da bi prihvatanje značilo približavanje jednom od dva hladnoratovska bloka. Ovo mu je donelo široku popularnost, ali i spas nakon što je na studentskim štrajkovima u Parizu, 1968. godine, uhapšen. Intervenisao je sam Šarl de Gol uz reči: "Ne hapsite Voltera". 

Poslednjih godina života njegovo zdravstveno stanje se pogoršalo, a preminuo je 15. aprila 1980. u 74. godini od posledica plućnog edema. Sahranjen je pet dana kasnije na pariskom groblju Monparnas, okružen sa više od 20.000 ljudi. U istoriji čovečanstva će ostati upamćen kao tvorac ateističkog egzistencijalizma.