Nakon pogubljenja belogardejskog admirala gubi mu se svaki trag: Priča o misterioznom nestanku ruskog carskog zlata

Tokom građanskog rata u Rusiji, 1917. godine, jedan od reakcionara je zaplenio carske rezerve zlata. Narednih nekoliko meseci on će ga premeštati po sibirskim stepama vozom, ali nakon njegovog pogubljenja - jedan deo nestaje.

Očajnički tražeći mir, carski podanici su zbacili cara Nikolaja tokom revolucije 1917. godine. U kratkom vremenskom intervalu je formirana vlada koju je predvodio Кerenski, a koja je odbijanjem da potpiše mir ili reformiše zemlju, zamenjena Lenjinovim komunizmom. Ali, do početka rata carske zlatne rezerve su se preselile u grad Кazanj u Sibiru. Time je trebalo da se udalje od fronta i neprijatelja u slučaju pada Sankt Peterburga i Moskve.

Ovo blago je navodno uključivalo 490 tona zlata, čija bi vrednost danas iznosila 630 miliona rubalja ili 4 milijarde dolara. Pad cara gurnuo je zemlju u anarhiju i građanski rat, tako da je strana koja se dokopa zlata mogla da kupi dovoljno oružja i municije i postane dominantne sila u Rusiji. Iako do danas niko ne zna gde je ono - ili bar jedan njegov deo - nestao. 

Crveni protiv belih

Prvi koji su kontrolisali tovar bili su vođe privremene vlade, nezavisne države koja je podigla oružje protiv Moskve nakon boljševičke komunističke revolucije. Ova kontrarevolucionarna ili "bela" vlada, predstavljala je trn u oku komunista, zbog čega je Lenjin zadužio jednog od svojih potporučnika - Trockog, da dokrajči reakcionare.

Zlato je ubrzo promenilo ruke, a pošto je admiral Кolčak raspustio privremenu vladu i postao predsednik belogardejske vlade u Sibiru, on je preselio rezerve iz Кazanja u Omsk pod pritiskom boljševika. Uz pomoć Sjedinjenih Država i Japana, admiral je želeo ništa manje nego da zbaci sovjetski režim i izgradi novu Rusiju na temeljima carske tradicije.

Beli vođa je ubrzo prionuo na posao, koristeći zlato careva za opremanje vojske. Pošto su mu komunisti presekli put ka zapadu, on nije imao drugog izbora nego da se okrene ka Japanu za oružje, municiju i novac kojim bi plaćao plate i kupovao zalihe. Na taj način Кolčak je poslao u Japan znatan deo zlata, u vrednosti od 197 miliona rubalja. 

Uprkos admiralovim pokušajima da se odupre crvenoj plimi, komunistička vojska je bila nezaustavljiva, i 1919. godine bio je primoran da napusti svoj glavni grad Omsk. Nakon evakuacije grada, on je ukrcao deo zlata u svoj oklopni voz i pobegao u Irkutsk, mesto koje se nalazi na pola puta do Tihog okeana, u srcu Sibira.

Međutim, Кolčaka su izdali njegovi ljudi, koji su ga predali komunistima u zamenu za bekstvo iz Rusije. Posle kratkog suđenja, admiral je streljan 7. februara 1920. godine, u strahu da bi nova ofanziva "belih" mogla zauzeti Irkutsk.

Njegovim pogubljenjem, zlatu se gubi svaki trag. Neki istoričari tvrde da su beloarmejci uspeli su da prošvercuju oko 195 miliona rubalja vozovima. Ipak, i pored ovoga, ostalo je zlata u vrednosti od 258 miliona rubalja.

Negde u Sibiru...

Postoje brojne teorije o tome gde je zlato završilo. Prema nekim teorijama, mogli su ga ukrasti vojnici koji su izdali Кolčaka. Ali oni su pažljivo pretraženi nakon predaje - nije moguće da se iznese tolika količina poluga iz Rusije, a da ne budu otkriveni. 

Uverljivije objašnjenje je da je rezerva pala u ruke Lenjina kada su komunisti uhapsili Кolčaka, iako sumorno stanje finansija sovjetskog vođe i činjenica da je većina njegovih rezervi dolazila iz riznice koja je bila uskladištena u Sankt Peterburgu izgleda kao malo verovatan scenario. 

Treće alternativno objašnjenje i veoma popularno u poslednje vreme, jeste da je voz natovaren polugama potonuo u Bajkalskom jezeru nakon iskakanja iz šina. Godine 2009. otkriće nekih vagona na dnu jezera navelo je rusku vladu da istraži olupinu podmornicama. One su se spustile na dubinu od 700 metara - i iako su pronašle neke metalne predmete - nisu mogle da pronađu nijednu zlatnu polugu.

Pouzdanije su tvrdnje novinara Vasilija Golovnina, čije su istrage otkrile zanimljivu priču. Prilikom povlačenja iz Omska, deo zlata poveren je generalu Pavlu Petrovu, koji ga je iskoristio kao monetu za pregovaranje - da bi olakšao bekstvo iz Rusije. Prvo je morao da isporuči 44 sanduka zlata kozačkom hetmanu Semjonovu u zamenu za dozvolu da pređe njegovu teritoriju, a kasnije je Petrov dao Japancima još 33 kao otplatu za nastavak putovanja. Ono malo zlata koje mu je navodno ostalo po stizanju u luku Vladivostok (na obali Pacifika), najverovatnije je podelilo među njegovim sledbenicima kako bi svako mogao da započne novi život.

U svakom slučaju, ništa od ovoga nije dokazano. U stvari, ono što je najverovatnije jeste da su većinu zlata ukrali i revolucionarni lideri i ruski i japanski zvaničnici u haosu koji je usledio nakon Кolčakove smrti. Samo mali deo zlata se najverovatnije vratio u Moskvu, gde ga je Lenjin iskoristio za obnovu zemlje posle rata. 

BONUS VIDEO: