Nisu imali pismo, ali su postali moćna civilizacija: Kako su Inke beležile potrebne informacije?

Paradoksalno, ali Inke nisu poznavale sistem pisanja. S druge strane, imale su mnogo jednostavniji način da "zabeleže" sve potrebne informacije.

Funkcionisanje civilizacije Inka nije bilo drugačije u odnosu na evropska kraljevstva. Država je centralizovala poljoprivrednu i drugu proizvodnju, zasnovanu na obaveznim kvotama ličnog rada, a svim tim je upravljao složen i hijerarhijski organizovan skup funkcionera.

Međutim, Inkama je nedostajao instrument koji se oduvek smatrao neophodnim za održavanje carstva: sistem pisanja. Zašto ga nikada nisu razvili? Odgovor je da su imali objekat koji ga je učinio nepotrebnim, i njegovo ime je bilo kipu.

Nepismena imperija

Кipu ili prevedeno na srpski jezik "čvor" je bio tekstilni artefakt. Uprkos svojoj jednostavnosti, bio je osnova složenog sistema kroz koji su stručnjaci beležili sve što je bilo važno za carstvo. Španski hroničari 16. veka bili su zadivljeni količinom informacija koje su ove niti mogle da sadrže.

Na primer, Hoze de Akosta ih je ovako opisao: "Oni su kipu, spomenici ili zapisi napravljeni od grana, u kojima različiti čvorovi i različite boje znače različite stvari. Neverovatno je šta su postigli na ovaj način, jer koliko god knjige mogu da kažu o pričama, zakonima, ceremonijama i računima, sve to nadoknađuje kipu i to tako tačno, da ne možete da im se ne divite".

Za pravljenje kipua bio je potreban samo konopac postavljen u horizontalni položaj (glavni konopac), za koji su pričvršćena tanja užad (sekundarna) i na koja su mogla da se prikače pomoćna užad. 

Dužina je mogla da varira, ali glavno uže je uvek bilo veće od pomoćnih i sekundarnih. To je značilo da je jedan od njegovih krajeva bio labav i da je služio za umotavanje kipua kada se više ne koristi. Čvorovi su imali različite oblike: mogli su biti jednostavni ili složeni, a oni što je bila karakteristika kipua jeste da su oni dozvoljavali modifikaciju određenih podataka - bilo je potrebno samo raspetljati određene čvorove i ponovo ih vezati.

Sirovi materijali koji su se najviše koristili za njegovu izradu bili su dlaka alpaka, mada su se ponekad koristila i biljna vlakna ili ljudska kosa. Neki hroničari pominju postojanje zlatnog kipua, iako među više od osam stotina sačuvanih primeraka nije pronađen nijedan od ovog materijala.

Danas znamo da su način na koji se konci uvijaju, njihova boja, rastojanje između uzica vezanih za glavni konopac, lokacija čvorova, njihov oblik i pravac, kao i broj čvorova, bile promenljive koje su omogućavale zapis podataka. U kipuu nijedan detalj nije bio slučajan, sve je sadržalo informacije. Oni su nesumnjivo činili složen sistem koji je omogućavao lako skladištenje podataka svih vrsta: administrativnih (demografski popis, poreska kontrola), kalendarskih, genealoških, istorijskih, verskih i mnogih drugih. 

U 16. veku, Dijego de Avalos je ispričao da je šetajući područjem Anda otkrio lokalnog stanovnika koji je pokušao da sakrije kipu. Na pitanje o njegovom sadržaju, on je odgovorio da je to izveštaj o svemu što se dešavalo od kraja Carstva Inka - a pošto će jednog dana ponovo procvetati, trebalo bi da preda zapise svojim gospodarima. 

 BONUS VIDEO: