Šta nam arheološki dokazi govore o drevnim Etrurcima? Nosioci napredne kulture koja je vladala Apeninom pre Rimljana

Nema mnogo zapisa o drevnim Etrurcima koji bi nešto detaljnije rekli o njihovom svakodnevnom životu, ali ono što su arheolozi uspeli da otkriju na brojnim lokalitetima ukazuje da su bili napredji nego što se ranije mislilo.

Međutim, arheološki podaci decenijama unazad sugerišu da je ovaj događaj još jedan dokaz kako "istoriju pišu pobednici", a da je etrurska kultura bila daleko naprednija nego što se verovalo ili što bi na to ukazali istorijski izvori. Čak toliko da su njihovi izumi i uticaji vidljivi sve do modernih vremena. 

1. Nisu "uništeni" od strane drevnih Rimljana

Do danas nije ostalo mnogo pisanih tragova koji potiču od Etruraca, ali sa svim arheološkim dokazima gotovo je sigurno da oni nisu samo nestali nakon što je stvorena Rimska republika. Oni su nastavili da postoje još najmanje nekoliko decenija nakon nego što je njihova teritorija stavljena pod rimsku kontrolu. 

Činjenica poznata na osnovu iskopavanja na lokalitetu Podere Cannicci, na kom je otkrivena netaknuta grobnica iz 2. veka p.n.e.. A u njoj dve urne sa kolekcijom grobnih predmeta tipičnih za etrurske pogrebne prakse, poput keramičkih posuda, zlatnog i bronzanog nakita i gvozdenog predmeta koji je korišćen za "čišćenje" kože. 

Pored toga, jedna od dve urne je bila bogato ukrašena zlatnim listovima koji podsećaju na maslinu - simbol tipičan za etrursku ikonografiju. Zbog čega se veruje da je pripadala lokalnom etrurskom aristokrati. Drugim rečima, sve ovo ukazuje da su se Etrurci asimilovali sa Rimljanima. 

2. Njihove žene su imale prava

Prilikom istraživanja jednog od brojnih etrurskih grobalja, arheolozi su naišli na jednu od najneobičnijih na lokalitetu Vulći. Naime, ona je bila ispunjena sa preko 20 grobnih mesta i pogrebnih kompleksa, od kojih se najviše isticao "Grob srebrnih ruku". 

Samo ime već upućuje da su se u njoj nalazile lepo oblikovane i zlatom ukrašene srebrne ruke, koje su bile deo pogrebne figure koja je sombolizovala telo preminulog. Ovakvi nalazi su gotovo uvek na osnovu konteksta sahrana povezivani sa ratnicima ili plemićima, ali ovde to izgleda da nije bio slučaj.

Koliko god da su arheolozi pokušavali da pronađu ono za čim su tragali, ispostavilo se da je ova grobnica pripadala ženi visokog ranga - a ne muškarcu. 

Pored ovih predmeta, u grobnici žene su iskopana i ogledala, posude koje su najverovatnije korišćene za skladištenje parfema, kozmetičkih preparata i slično. Što je u suprotnosti sa onim što će uskoro uslediliti, jer prema drevnim rimskim zapisima - žene nisu bile jednake ni punopravne sa muškarcima. 

3. Otkriveni su dokazi o nomadskom pčelarstvu

U blizini modernog grada Banjolo San Vito, otkriveno je etrursko nalazište po imenu Forčelo. Na osnovu dokaza, utvrđeno je da je bilo naseljeno između 6. i 4. veka p.n.e., iz razloga što se nalazilo na povoljnoj lokaciji između reka Po i Minćo, tj. u plodnoj ravnici.

Tokom 5. veka p.n.e., ovde je izbio požar i na sreću arheologa ovo im je obezbedio konzervaciju sloja sa vrednim arheološkim artefaktima. Među spaljenim delovima naselja nalazila se i pčelarska radionica sa uzorcima meda, saća i pčela za analizu polena. Cilj je bio da se utvrdi kakav je biljni svet okruživao naselje i odakle su pčele sakupljale polen.

Analize su donele neočekivane razultate, a istraživači su otkrili da su pčele sakupljale polen sa vodenih biljaka, poput lokvanja i divlje vinove loze. S obzirom da je polen uglavnom poticao iz "vodenih izvora", ovo ih je dovelo do zaključka da su pčelari držali košnice na čamcima. Što potvrđuje reči koje je zabeležio pisac Plinije Stariji, u svojoj  "Istoriji prirode" gde tvrdi da etrurski metod uzgajanja pčela podrazumeva premeštanje košnica duž reka.

4. Oni su nas naučili vinogradarstvu 

Ne može se reći da oni nose zasluge za otkriće uzgajanja i spravljanja vina, ali dokazi ukazuju da su Etrurci umnogome uticali na kasnije evropske prakse proizvodnje. Ali ne pre nego što su i sami ovladali tehnikama, koje su naučili putem trgovinskih veza negde tokom 8. veka p.n.e.. 

Etrurace su ni manje ni više sa evropskim sortama gvožđa upoznali Feničani, koji su im pomagali da osnuju vinograde i proizvode vino. Samo dva veka kasnije, oni su bili eksperti za ovo alkoholno piće, ali su i stečeno znanje nesebično nastavili da dele sa drugim narodima. 

Poput naroda koji je na prelazu iz 6. u 5. vek p.n.e., stanovao u drevnoj francuskoj luci Latara - gde su otkrivene amfore vina ispunjenih aditivnma poput začinskog bilja i borove smole. Jedinstvena kombinacija koja je dala osobeni pečat i vekovima nakon skladištenja pomogla arheolozima da otkriju ko je bio proizvođač. 

Ove amfore su ujedno i najraniji arheološki dokazi o vinu u Francuskoj, ali daljim istraživanjem prese iz okoline Latara - datovane u kraj 5. veka, otkriveno je kako je lokalno stanovništvo počelo samo da prerađuje grožđe vrlo brzo nakon isporuka etrurskih amfora.

Još jedan od dokaza u prilog tezi da su Etrurci začetnici francuskog vinogradarstva je i nalaz olupine broda u blizini Marseja, datovane u kraj 5. veka, u kojoj je otkricena vinova loza najverovatnije namenjena za sadnju. 

5. Trke kočija nisu bile omiljeni sport samo drevnih Rimljana?

Većina drevnih kočija iskopanih u Italiji otkrivena je na trlu drevne Etrurije, uključujući onu iskopanu u Monteleoneu. Ova kočija bila je položena u grobnicu koju je slučajno otkrio jedan zemljoposednik 1902. godine, zajedno sa drugim bogatim grobnim inventarom - naknadno prodatom Metropoliten muzeju.

Istraživači su kočiju datovali u sredinu 6. veka p.n.e., a veruje se da je napravljena za aristokratu koji je u to vreme živeo u blizini spomenutog lokaliteta. Dekoracija je bila urađena u grčkom stilu, što je tipično za dela proizvedena u Etruriji. Takođe, vešta obrada metala na njoj je tipična za etrurske zanatlije.

Teško je sa sigurnošću reći da li su se Rimljani ili Etrurci prvi takmičili kočijama, ali znamo da su Etrurci imali  znanje i potrebne materijale da naprave kočije koje su mogle da se koriste i u ru svrhu.