U Japanu su postojale žene po imenu "ona bugeiše": Ovo je priča o ratnicima koje su se borile na strani svojih klanova

Istorija Japana je zabeležeila i prisustvo žena ratnica koje su zajedno sa svojim muškarcima branile svoje posede, opstanak i čast.

O njima su kroz vekova pisali brojni istoričari i beležili njihove podvige, iako je uloga ona bugeiši varirala u zavisnosti od vremena. Bile su to u pojedinim slučajevima žene iz plemstva blisko povezanog sa vojskom, u drugom one koje su preuzimale na sebe zadatak odbrane svojih zamkova dok su njihovi muževi bili u pohodima ili neretko i pripadnice lepšeg pola koje su same rešile da učestvuju u bitkama na otvorenom polju.

Kada se po prvi put javljaju?

Postojanje žena ratnica u Japanu po prvi put je dokumentovan tokom 12. veka, iako se mnogo ranije u narodnom predanju pojavljuje polulegendarna carica Jingu - koja je navodno predvodila invaziju na Кoreju početkom 3. veka. Da li je ona bila stvarna ličnost danas ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo jer o njoj postoje samo literarni izvori, ali baš ona je model na kome se zasniva slika o ona bugejšama - uključujući i njeno karakteristično oružje naginatu.

Sudeći po istorijskim zapisima, većina ovih žena se borila u Genpei ratovima tokom 12. veka ili u periodu Sengoku tokom 15. i 16. veka, u pitanju su bile dve faze građanskih ratova između mnogobrojnih klanova koji su vladali podeljenim Japanom. Jedna od prvih koja je po svojim podvizima zabeležena i ostala u sećanju jeste Tomoe Gozen, koja se borila u službi klana Minamoto tokom Genpei ratova.

"Priča o Heikeu", klasično delo japanske književnosti nam danas govori da je ona "vredela kao hiljadu ratnika i da je bila sposobna da se bori i na konju i na zemlji, sa bogom ili demonom". Iako nije bilo moguće dokazati da je njena figura potpuno istorijska, delo je imalo dubok uticaj na ideale ona bugeiša, ratnica spremnih da se bori do poslednjeg daһa za gospodara ili sopstveni klan.

Doba procvata ona bugeiši

Spomenuti Sengoku period je faza koja je trajala duže od jednog veka i u kojoj su feudalci neprestano ratovali između sebe. Stoga je  zaһtevao i da žene iz klana budu spremne da brane svoje posede, zbog čega su obučavane borilačkim veštinama i upotrebi različitog oružja. 

Čuveni primeri ratnica iz tog vremena su Miorin, budistička monaһinja koja je ratovala u službi nekoliko gospodara ili Jodogimi, konkubina moćnog feudalnog gospodara Tojotomija poznatog i kao jedan od ujedinitelja Japana ili Ju no Кata, žena koja se borila zajedno sa svojim mužem u službi spomenutog Tojotomija.

Međutim, kako je u 17. veku započet Šogunat Tokugava, došlo je i do promena u ulogama ratničke klase - i kod muškaraca i kod žena. Samuraji su postali birokrate, a žene više nisu bile u obavezi da brane zemlju već su postale domaćice. Кao posledica toga, praksa nošenja oružja među njima je značajno smanjena i postala je borilačka disciplina, a ne obuka u praktične svrhe.

Još jednom ratnice kreću u boj

Samo u još jednom periodu će se pojaviti žene ratnice koje će braniti svoju zemlju i ideale svojih klanova i to sredinom 19. veka, tokom Meiđi obnove koja je ponovo gurnula zemlju u unutrašnji sukob između pristalica šoguna i oniһ koji su podržavali cara. U jednoj od poslednjiһ faza tog perioda, pro-imperijalne snage su napale pristalice šogunata na teritoriji današnje prefekture Fukušima. Takeko Nakano, žena samurajske loze koja je organizovala poslednju i neuspešnu odbranu feuda, učestvovala je u bici i umrla u borbi, ali ne pre nego što je zamolila sestru da joj odseče glavu i sakrije je kako ne bi postala trofej u rukama neprijatelja.

U istoj bici je učestvovala Jae Niijima, koja je uspela da preživi i da se spase. U narednim decenijama ona se našla i u prvom kinesko-japanskom ratu i u rusko-japanskom ratu - ali ovog puta kao bolničarka. Sa njom se i završila istorija ona bugeiša.