Luksuzni zatvori i dom za osmanske prinčeve: Unutar kafesa pojedini sultani su proveli nekoliko decenija

29.04.2023 08:58

U njima su svoje dane provodili svi oni koji su smatrani potencijalnim pretendentom na presto - osmanskog carstva.

Izvor: Wikimedia Commons (Public Domain)

Pitanje nasleđivanja prestola u Osmanskom carstvu je bilo izuzetno važno. Stoga ne samo da su sultani imali hareme sa velikim brojem konkubina, već i njihovi sinovi, šehzade. To je značilo da se rađalo mnogo dece, a samim tim i da je postojala gomila pretendenata na presto.

U XV veku, u vreme vladavine Mehmeda II Osvajača, pojavio se Fatihov ili bratoubilački zakon. On je omogućavao naslednicima da se međusobno bore za presto, a onaj ko uspe da se popne na njega, dobija i pravo da pobije sve rođake za koje je smatrao da mogu da ga ugroze dok je na vlasti.

"Onaj od mojih sinova kome Bog bude podario sultanat, s pravom može pogubiti svoju braću, a za dobro države. Većina uleme smatra to dopustivim"

Zlatan kavez u kom skoro svako poludi

Pod uticajima Zapada, šehzade su prestale da se ubijaju u XVII veku. Umesto toga su sultani svoje opnonte zatvarali u "kafese". Prostorije koje su se nalazile odmah pored harema unutar palate Topkapi, ali su imale poseban ulaz. Kako su se pored njih sadili i šimširi, ove prostorije dobijaju još jedno ime po kojima će ostati upamćene - šimširlik.

U Osmanskom carstvu postojalo je pravo nasledstva po starešinstvu, pa su presto mogli da zauzmu ne samo sinovi sadašnjeg sultana, već i njegova braća. Stoga, zatvori za sve one koji bi mogli da ugroze vlast trenutnog sultana su uvek bili puni, odisali su luksuzom i oni koji su se nalazili zatočeni ununutar zidina su mogli da se bave rvanjem ili streljaštvom. Ponekad su za njih organizovane večeri sa muzikom, plesom i pozorišnim predstavama.

Šehzadama je bilo zabranjeno da se žene i da imaju decu, konkubine koje su im služile za razonodu tokom samovanja su bile neplodne. Ali sve ovo se menjalo u slučaju smrti sultana, kada je najstariji prestolonaslednik napuštao tamnicu i zauzimao presto.

Ipak, vremenom se ispostavilo - iako ne u svim slučajevima - da je dugotrajni boravak u zatvoru i konstantan strah od smrti ostavljao traga na mentalno stanje sultana. Jedan od takvih primera je bio Ibrahim od Osmanskog carstva koji proveo svega par godina u zatvoru untar harema, ali je ovo toliko uticalo na njegovo mentalno zdravlje da je poneo nadimak Ludi. Ili sultan Osman III, koji je u kafesi proveo čak 51 godinu i za to vreme stekao neobičnu naviku netrepeljivosti prema ženama i nošenja gvozdenih cipela.