U Osmanskom carstvu je postojao neobičan način izbegavanja smrtne kazne: Kome je bila dopuštena trka sa dželatom?

Od kraja 18. veka pojavljuju se izveštaji osmanskih hroničara koji opisuju neobičan običaj.

Izvor: Profimedia

Kada bi veoma visoki zvaničnici bili osuđeni na smrt, njima bi se lično bavio bostancı basha, poglavar sultanove garde - koja se prevashovno bavila pitanjem bezbednosti unutar palate. Ali zanimljivo je da u nekim slučajevima ovo nije nužno značilo i smrt. Umesto toga, osuđenik i bostandžibaša su u pojedinim slučajevima učestvovali u onome što se danas smatra jednim od najneobičnijih običaja u istoriji - trka čiji je rezultat bio pitanje života ili smrt.

Trka koja život znači

Kako je nastao ovaj običaj i danas je nepoznato. Od kraja 18. veka pa u narednih nekoliko decenija, hroničari nas intezivno obaveštvaju o bizarnoj trci i oni izgledaju prilično dosledni u detaljima koje iznose. Naime, kazne visokih zvaničnika su izricane unutar zidina Topkapija i potom prenošene bostandžibaši, koji je dalje imao zadatak da osuđenika obavesti o ishodu i to u vidu šolje šerbeta. Ako je on bio beo, optuženi bi mogao da uzdahne s olakšanjem, ali ako je šerbet bio crvene boje u većini slučajeva je ovo značilo smrt - s tim što je postojala još jedna opcija. 

Čim je smrtna presuda izrečena, osuđeniku je omogućeno da istrči što je brže mogao 300 metara od palate, kroz bašte, do kapija Riblje pijace na južnoj strani kompleksa Topkapi palate i samog mesta pogubljenja. Ukoliko bi stigao do kapije Riblje pijace pre bostandžibaše, njegova kazna bi automatski bila preinačena u prognanstvo. Ali ako bi situacija bila obrnuta - pogubljen je po kratkom postupku, a njegovo telo je potom bacano u more.

Na prvi pogled ovakva takmičenja deluju jednostavno, ali istina je da su šanse za pobedu bile veoma male. Samo ljudi u kondiciji su primani u službu dvorskih čuvara i bilo je izuzetno teško pobediti ih. Pored toga, oni su bili upoznati sa svim zamkama na putu ka cilju.