Pored toga što je bio izdržljiv, imao je još jednu supermoć - istraživanja otkrila tajni sastojak rimskog betona

Istraživači tvrde da su otkili još jedan materijal koji je rimskom betonu davao neverovatne sposobnosti "samoobnavljanja".

Brojna istraživanja na ovu temu su sprovedena, a jedan te isti odgovor se konstantno nametao, u pitanju je bioopus caementicium, tj. rimski beton koji je u sebi sadržao sastojke poput vulkanskog pepela i kreča za koje se verovalo da doprinose njegovoj iszdržljivoti. Međutim, najnovija studija koja se bavila ovim pitanjem je otkrila da postoji još jedan tajni sastojak koji je zaslužan za to da Panteonova kupola i dalje postoji. 

Nije u pitanju samo vulkanski pepeo

Istraživači su sve do sada smatrali da je ključ za izdržljivost i snagu rimskog betona ležao u upotrbi vulkanskog pepela iz oblasti Napuljskog zaliva, koji je nakon reakcije sa kalcijum hidroksidom formirao hidraulično jedinjenje slično modernom cementnom klinkeru. Ali nakon što je tim istraživača sa Masačusetskog instituta za tehnologiju, Univerziteta Harvard i raznih italijanskih i švajcarskih laboratorija, istražio metode proizvodnje betona starih Rimljana, shvatili su da se njegova tajna ne krije samo u pepelu već i u malim, belim mineralnim materijama - na prvi pogled gotovo neprimetnim za ljudsko oko. 

"Od kada sam počeo da istražujem starorimski beton, njegove karakteristike su me fascinirale. Ništa slično ne nalazimo u savremenim betonskim formulacijama.", objašnjava Admir Mašić, profesor građevinskog i ekološkog inženjerstva na MIT-u.

Njegovo mišljenje je da do pojave ovih krečnjaka u betonu nije moglo doći slučajno, jer je studija pokazala da su mu ovi sićušni komadi dali do sada nepoznatu sposobnost "samoizlečenja". Drugim rečima, Rimljani su morali da ulože mnogo truda i vremena kako bi optimizovali recep i naprave kvalitetan finalni proizvod. 

Nauka u službi arheologije

Prilikom sprovođenja svog istraživanja, Mašić i njegov tim su koristili tehnike snimanja visoke rezolucije i hemijskog mapiranja kako bi detaljnije analizirali rimski beton. Spektroskopsko ispitivanje je otkrilo da su ovi elementi morali da nastanu na ekstremnim temperaturama - tokom procesa upotrebe živog kreča, nakon čega su nastajale krhke nanočestice koje su dovodile do stvaranja izvora kalcijuma. 

Međutim, ispostavilo se da je upravo ovaj izvor omogućio betenu sposobnost da se regeneriše kada se "slomi", što znači da su se pukotine na građevinama na taj način same obnavljale pre nego što bi se raširile i ugrozile njenu stabilnost. Da bi dokazali ovu teoriju, istraživači su napravili opus caementicium na isti način na koji su to radili graditelji starog Rima, tako što su ga zagrejali, razbili ga i pustili vodu kroz pukotine. I, baš kako su mislili, za dve nedelje beton je počeo da se sam regeneriše, a voda je prestala da teče kroz njega.

"Ovaj materijal može da reaguje sa vodom, da stvori zasićeni rastvor kalcijuma koji može da se rekristališe kao kalcijum karbonat i brzo popuni pukotinu, ili da reaguje sa vulkanskim pepelom materijalima kako bi dodatno ojačao materijal", zaključuje Mašić.