Savetnik kralja Luja XIV i pisac: Zahvaljujući njemu danas znamo za Mačka u čizmama, Uspavanu lepoticu i Pepeljugu

Rođen je u bogatoj porodici, a pre nego što je rešio da se okrene pisanju bio je savetnik kralja Luja XIV.

Izvor: Profimedia

Čovek od poverenja Luja XIV

Rođen je 1628. godine u buržoaskoj porodici u Parizu, gde je studirao u najboljim školama. A odmah po završetku akademije, po preporuci ministra Žan-Kloda Kolbera dobio je poziciju na dvoru Luja XIV. U početku njegov posao je podrazumevao izradu zvaničnih dokumenata, međutim tokom vremena je stekao poverenje kralja zbog čega je postao njegov savetnik - do te mere da danas možemo za deo izgleda Versajske palate da zahvalimo upravo Perou. 

Ali, kao što je to često bio slučaj na dvorovima, njegovo zvanje nije trajalo večno i na kraju je svoj položaj morao da ustupi nekom drugom. Bez zvaničnog zaposlenja, tražio je novu oblast u kojoj bi mogao da se istakne ali i da živi od svog rada. Kako su u to vreme kratke priče u salonima elite bile veoma popularne, rešio je da priče iz usmenog predanja prilagodi i da ih objavi 1687. godine kao "Priče o majci gusci". 

Sablasne priče

Prvobitno izdanje sadržalo je osam priča, među kojima su se našle i danas popularne Uspavana lepotica, Crvenkapa, Mačak u čizmama, Pepeljuga itd, dok je u narednim izdanjima dodato još tri. Nijedna od njih nije bila originalna priča, ali im je Pero prvi dao kanonsku formu i ublažio određene detalje. Ipak i pored toga one su imale za svrhu da nauče moralnu lekciju ili upozore na opasnost. 

U Pričama o majci gusci, vuk je na kraju ipak pojeo Crvenkapu iako je izostavljen detalj kako je devojčica pojela bakino meso. Dok je u Uspavanoj lepotici spomenuo samo poljubac princa, dok je detalje o napastvovanju i porođaju izostavio. Pero je ovo objasnio činjenicom da je želeo da zadrži neku moralnu pouku kako bi deca shvatila ekstremne posledice onoga što može da im se desi ako se ne budu ponašala razborito, a koje bi verovatno bile ublažene da su priče imale previše srećan kraj. Drugim rečima, priče su morale da sačekaju braću Grim kako bi ličile na ono što danas smatramo pričama za decu.