Detalji slučaja koji je potresao Barselonu početkom XX veka do danas su misterija: Gde su nestajala deca sa ulica grada

Slučaj Enrikete Marti predstavlja jedan od najstrašnijih zločina u Barseloni sa početka XX veka. Njena priča govori životu na marginama drštva, a neki detalji iz slučaja do danas su misterija.

Ovako su lokalni novinari početkom XX veka izvestili o hapšenju žene koja će ostati upamćena po imenu "Vampirica iz Barselone". Čitava slučaj je okončan 27. februara 1912. godine kada je komšinica Klaudina Elijas, na prozoru komšijske kuće ugledala decu. Jednom detetu bila je obrijana glava. Veoma zabrinuta zbog onoga što je videla poverila se drugoj komšinici, koja je odmah pozvala policiju.

Od dadilje do makroa

Enriketa Marti Ripoles se prema nekim izvorima doselila u Barselonu kao veoma mlada. Pre nego što se okrenula prostituciji, neko vreme radila je kao dadilja. Udala se za slikara Žoana Puhala, a par je zarađivao novac prodajom antikviteta, a u jednom trenutku su otvorili i travarsku radnju.

Iako je posla bilo, Enriketa je i dalje tokom dana uglavnom prosila po kućama, manastirima i parohijama. Oblačila se u krpe, a ponekad je viđana sa decom za koju je tvrdila da su njena. Noću se pak pretvrala u nekog drugog. Noću je oblačila u luksuznu odeću, stavljala na glavu ekskluzivne šešire i perike i odlazila na mesta gde su izlazili bogataši.

Intriga koje su okruživale ovu ženu nikada nije manjkalo, pa nije bilo ni iznenađenje kada je 1909. godine uhapšena jer je, kako se ispostavilo, vodila bordel na ulici Minerva u Barseloni. Enriketa je podvodila decu starosti između 5 i 16 godina. Ipak, proces protiv nje nikada nije pokrenut jer je neko veoma moćan uništio dosije i na taj način je puštena na slobodu.

Misteriozni nestanci dece

Mesecima pre Enriketinog hrapšenja, po ulicama, trgovima, pijacama i kvartovima pričalo se da neko "odvodi" decu. U početku su to više bile glasine kojima su roditelji plašili svoju decu da bi bila opreznija. A onda je nestala Terezita Gitart.

Guverner grada Manuel Portela Valjadares je na sve načine pokušavao da ubedi stanovnike kako su glasine o nestanku dece lažne. Međutim, novinari su sve više počeli da istražuju i da insitiraju na tome da se sazna gde je nestala petogodišnja devojčica. Tada je policija je morala nešto da preduzme.

Svi su se pitali gde je Terezita? Znalo se samo da se sve odigralo u samo par sekundi tog 9. februara na ulici San Visente. Njena majka je prema sopstvenom svedočenju, zastala da popriča sa komšijom. Pustila devojčicinu ruku, misleći da će ona ući u kuću jer su vrata bila otvorena. Međutim, kada je naišao i njen muž, shvatili su da devojčice nema. Od deteta nije bilo ni traga ni glasa.

Kako će se kasnije ispostaviti, Terezita je otišla malo da razgleda po komšiluku, kada je naišla Enriketu koja joj je umiljatim tonom rekla: "Dođi lepotice, dođi vidiš kakve slatkiše imam za tebe". Devojčica je navodno pokušala da pobegne, ali žena ju je pokrila svojom velikom crnom maramom i odvela. 

Tračare i kokoške

Više od dve nedelje su stanovnici Barselone razmišljali samo o tome kakva je sudbina mogla da zadesi Terezitu Gitart. Svi napori policije bili su uzaludni. Klupko je počelo da se odmotava zahvaljujući izvesnoj Klaudini Elijas. Klaudina - koja je radila u istoj ulici - ispričala je komšijama kako misli da je videla devojčicu kako gleda kroz prozor kuće u blizini njene radnje.

U ranim jutarnjim satima 27. februara 1912. godine, policija je zakucala na vrata prvog sprata u ulici Poniente broj 29. Žena pospanog lica im je otvorila: "Dobro jutro. Došli smo da vam pregledamo dom, jer su se komšije žalile da imate kokoške."

Žena im je nervozno rekla da je to laž. Međutim, glavni policajac je samo prošao pored nje i ušao unutra. Odmah je shvatio da nije sama, sa njom u stanu je bilo dvoje dece. Prišao je devojčici obrijane glave i upitao je za ime. Ona je odgovorila da se zove "Sreća" .

Policajac joj je još jednom postavio pitanje, ovoga puta direktnije. Pitao je da li je ona Terezita. Devojčica je tada oklevajući rekla: "Ovde me zovu Sreća".

Policajac je zahtevao od Enrikete da mu kaže ko je devojčica. Ona je odgovorila da ne zna i brzo dodala kako je našla izgubljenu i gladnu u Rondi de San Pablo. Za drugu je tvrdila da je njena ćerka i da se zove Anhelita. Međutim, deteta - za koje je komšinica rekla da ga je viđala više puta - nije bilo nigde. 

Dokazi i misteriozna izjava

Nakon odvođenja u policiju, žena je identifikovana kao Enriketa Marti Ripoles. A nakon Terezitinog svedočenja, prema kojem je Enriketa "zgrabila Pepita, bacila ga na trpezarijski sto i ubila nožem", vratili su se u stan kako bi ga detaljno istražili. Prema rečima agenata, otkrivena je sobasa veoma skupim nameštajem, u kojoj se nalazio orman sa skupim odelima za dečake i devojčice, perike, haljine i spiskovi sa inicijalima i neprepoznatljivim potpisima. Sve je ukazivalo na to da se radilo o imenima važnih klijenata, od kojih su mnogi pripadali buržoaziji. 

U jednoj od prostorija su agenti navodno pronašli i vreću u kojoj se nalazilo dečačko odelo, krvavi kuhinjski nož i ljudske kosti. Tokom inspekcije pronađene su i stotine tegli sa krvlju i masti. Nakon što je suočena sa dokazima, Enriketa je misteriozno izjavila: "Pošto znam da će me osuditi na vešala, želim da i drugi krivci pođu sa mnom."

Enriketin kraj i govorkanja o umešanosti policije 

Enriketa je zatvorena u ženski zatvor Reina Amalia.Nije umrla na vešalima, već od raka materice. Sahranjena je u zajedničkoj grobnici na planini Montjuik u Barseloni.

Nedelju dana nakon što je Terezita kidnapovana, otkriven je dečiji bordel u naselju El Raval u Barseloni. Glasine su govorile da je u ovom poslu učestovala i policija. Pravi razlog zašto je Enriketa kidnapovala Terezitu Gitart je do danas ostao nepoznat, iako je, prema rečima njenog advokata, pritvorena patila od psihičkog poremećaja zbog nemogućnosti da i sama postane majka.

Slučaj koji je početkom XX veka potresao Barselonu, nedavno je ponovo istražen, a nova istraživanja donela su i nova pitanja. Ispostavilo se da kosti pronađene u Enriketinoj kući nisu pripadale detetu - već odrasloj osobi staroj oko 25 godina. Do danas ostaje misterija ko je ta osoba, kao i - gde je onda treće dete sa prozora?

U to vreme je postojalo verovanje da čuvanje kostiju u kući donosi sreću. To je navelo današnje istraživače da se zapitaju da li je Enriketa zapravo bila žrtveni jarac zlodela tadašnje buržoaske Barselone.