Da li je Neron stvarno slavio dok je Rim goreo? Istoričari imaju teoriju koja preispituje sva prethodna znanja o njemu

Priča kaže da je tokom Velikog požara u Rimu Neron slavio i pevao, međutim, nakon nekoliko vekova istoričari dovode u pitanje ove tvrdnje; a evo i zašto.

Istorijski podaci navode da je Neron sa samo dve godine predat tetki na čuvanje, nakon što je njegovu majku Agripinu Mlađu rođak Kaligula proterao iz carstva. Međutim, njihovi životi su dobili nov zaokret nakon što je na vlast stupio Klaudije i odredio ga za svog naslednika. Na vlast stupa 54. godine - ali njegova vladavina je ostala upamćena kao kratka, a stvari su se dodatno pogoršale nakon Agripinine smrti za koju je i sam bio optužen od strane svojih savremenika. 

Mnogi istoričari se danas slažu da je on ubio majku ali i dve svoje žene, kao i da je brinuo samo o umetnosti, a da ga vladavina gotovo uopšte nije ni interesovala. Međutim, oni ističu da treba uzeti u obzir i činjenicu da su dostupni izvori koji opisuju njegov život u stvari bili ljudi koji su ga mrzeli. 

Priča kaže da je u julu 64. godine Neron bio na odmoru u Antiumu kada je saznao da je u Rimu izbio požar, koji će kasnije u istoriji ostati upamćen kao Veliki požar u Rimu. Nakon nedelju dana od prvog plamena koji je zahvatio građevine, ispostavilo se da je 10 od 14 okruga izgorelo do temelja, a hiljade ljudi ostalo bez svojih domova. Neron se vratio u Rim i organizovao skloništa, zalihe hrana, pića i otvorio sopstvenu palatu za sve kojima je potrebno prenoćište. Ponudio je finansijske podsticaje stanodavcima da očiste svoju imovinu od ostataka gareži i započnu obnovu i insistirao da graditelji koriste kamen umesto drveta, ispravio i proširio ulice i obezbedio adekvatno vodosnabdevanje grada. 

Profesor Harold Drejk sa Univerziteta u Santa Barbari navodi da Neron očigledno nije bio u Rimu za vreme izbijanja požara, što ukazuje na to da su "glasine" o podmetanju s njegove strane najverovatnije laž. I dodaje da je mit o slavlju potekao iz priče o tome da je u jednom trenutku pevao "Enidu", čija radnje se fokusira na požar u Troji. 

"Učinio je sve što je mogao da se izbori sa požarom i bio je iscrpljen", rekao je Drejk. "Budući da je bio umetnički nastrojen, tešio se uporedivši ovu katastrofu sa padom Troje, jer su Rimljani voleli da ističu da preko mitskog pretka Eneja potiču iz nje." Citiranje ili pevanje klasičnih dela u teškim trenutcima nije bio neuobičajen čin. Na primer, istoričar Polibije je pisao da je rimski general Scipion Emelijan citirao Homerovu "Ilijadu": "I doći će vreme kada će sveti Ilium pasti, i Prijam, i Prijamov narod ...", dok je gledao kako Kartagina pada jer je na taj način pokušao da izrazi strah kako slična sudbina čeka Rimljane.

Zaključak je da danas gotovo sve što znamo o njemu potiče iz priča rimskih senatora i hrišćana, a i jedni i drugi su Nerona smatrali neprijateljem. Prvi jer su sanjali o obnovljanju republike, a drugi jer kako tvrdi istoričar Tacit - nakon glasina da je odgovoran za požar - Neron u hrišćanima pronalazi žrtvenog jarca i organizuje njihove progone. 

Na kraju zaključak je da iako Neron možda nije bio lud, očigledno je da tokom vremena postaje sve nestabilniji i pokazuje znake paranoje. Što možda i nije iznenađenje ako se uzme u obzir da je nakon Velikog požara u Rimu grupa plemića pokušala da ga ubije.