Raščešljavao je proređenu kosu s temena da bi prikrio ćelavi deo glave: Kako je zapravo izgledao Gaj Julije Cezar?

Voleli bismo da licem u lice upoznamo ovog najpoznatijeg Rimljana, ali kako da znamo kako je on stvarno izgledao?

Izvor: BORIS HORVAT / AFP / Profimedia

To je, drugim rečima, portret verovatno najpoznatijeg Rimljana koji je ikada živeo: Julija Cezara, osvajača Galije, harizmatičnog diktatora, populističkog autokrate i, konačno, žrtve atentata na Martovske ide 44. pre n. e. (ovaj događaj je ovekovečio Viljem Šekspir, kao i mnogi drugi pisci i slikari). On je jedan od ljudi iz antike kojeg su – uz Kleopatru, možda – kasnije generacije najviše želele da sretnu licem u lice. Ispostavilo se da je otkrivanje pravog Cezarovog lika izazovna razonoda.

Za 15 godina otkako je izvučena iz vode, ova glava s Rone stekla je status slavne ličnosti. Predmet je posebnih umetničkih izložbi i televizijskih programa, a završila je čak i na jednoj francuskoj poštanskoj marki.

Izvor: BORIS HORVAT / AFP / Profimedia

Trenutno stoji ponosno izložena kao glavna atrakcija jednog muzeja u Arlu, snimljena na bezbroj selfija posetilaca koji joj se dive. Jedna od mogućih priča u pozadini jeste da su je u čast Cezara tokom njegovog života postavili lojalni građani Arla, ali je bačena u reku nakon njegovog ubistva kada je zbog promenjene političke klime postala previše opasna svojina. Čim je Cezar postao čovek prošlosti, niko nije želeo statuu s njegovim likom. Tek oko dva milenijuma kasnije dramatično je spasena iz svog vodenog počivališta.

Za sada sve ima smisla. Ali značajno pitanje je kako, zaboga, znamo da je to Julije Cezar. Nema imena okačenog o glavu. Pa, zašto mislimo da je to on? Postoji skoro 80 ​​antičkih glava pronađenih širom Evrope i Sjedinjenih Država za koje se tvrdilo da su pravi portret Cezara. Kako odlučujemo koji jeste, a koji nije? Antički pisci beleže da je Cezar, kao obeležje svoje moći, svojim likom preplavio rimski svet. Ali da li možemo da prepoznamo njegovu glavu među stotinama hiljada drugih rimskih portreta koji tiho traju, poređani na policama naših muzeja?

Ovaj problem je vekovima zaokupljao arheologe i postaje sve komplikovaniji jer nijedan od potencijalnih kandidata ne nosi ime. (Po pravilu, ako je na mermernom portretu uredno ispisano ime Julije Cezar, to je falsifikat.) Jedini čvrst dokaz koji svedoči o tome kako je Cezar izgledao jeste serija srebrnih novčića – iskovanih neposredno pre njegovog ubistva. Oni prikazuju karakterno, mršavo lice, s naboranim vratom i istaknutom Adamovom jabučicom i krunom od lovorovog venca. Prema njegovom biografu, koji je pisao vek i po nakon Cezarove smrti, Cezar bi vešto postavio lovorike da prikriju ćelavi deo glave, kojeg se stideo. Arheolozima je problem da povežu trodimenzionalne biste sa sićušnim slikama na novčićima.

Niz vajarskih portreta koji bi mogli biti Cezar mnogo je raznovrsniji nego što biste očekivali. Jedan je posebno raskošan, "Zeleni Cezar" – poreklom iz Egipta, a sada je – nakon što je bio u posedu pruske kraljevske porodice – izložen u Berlinu. Napravljen je od uglačanog zelenog kamena i toliko impresivan da su neki preoptimistični istoričari i arheolozi zamislili da ga je možda naručila sama Kleopatra, koja je nakratko bila Cezarova ljubavnica. (Podjednako je verovatno, kao što trezveniji naučnici sugerišu, da je to portret nekog egipatskog velikaša koji je oponašao Cezarov stil.)

Drugi je portretna statua u punoj veličini, miljenica italijanskog fašističkog vođe Benita Musolinija, koji je Julija Cezara smatrao svojim ideološkim pretkom. Toliko mu se dopala ova statua da je napravio replike u punoj veličini i izložio ih na istaknutim lokacijama širom Italije. Premestio je original u salu gradskog veća Rima – gde je i ostao, nadzirući rasprave o propisima o planiranju i kontroli saobraćaja. Ali nijedan ozbiljan istoričar danas ne misli da je to statua koja prikazuje Cezara, svakako ne da je izvajana za njegovog života.

Postoji čak još jedna koja je izvučena iz rečnog korita, ovog puta iz Hadsona u Njujorku, 1925. godine. Kako je tamo dospela može se samo nagađati – verovatno "bačena s palube" čamca kojim je putovala, što je sigurno tačnije nego da predstavlja ključni dokaz da su Rimljani stvarno stigli do Amerike. Ali neko vreme je bila slavljena kao američki Julije Cezar. Ne zadugo. Završila je u švedskom muzeju, degradirana u "nepoznatog Rimljanina".

Ali dva vajarska dela bila su naročito istaknute zvezde tekućeg lova na Cezarov lik i tokom većeg dela XIX i XX veka smatrane su za pravo lice Julija Cezara. Prvo – , kupljeno 1818. godine od jednog britanskog kolekcionara koji ga je pokupio u Italiji, nalazi se u Britanskom muzeju. Ušlo je kao nepoznati Rimljanin, ali je do 1840-ih sa sigurnošću identifikovano kao Julije Cezar lično i dobilo je istaknuto mesto u muzejskoj postavci – zahvaljujući naboranom vratu, Adamovoj jabučici i udubljenim obrazima koji su izgledali skoro isto kao na srebrnim novčićima.

Decenijama je ovo lice krasilo korice skoro svake knjige o Cezaru, a savremeni Cezarovi obožavaoci hvalili su ga u ushićenim napisima. "Ova bista predstavlja", napisao je jedan, "najmoćniju ličnost koja je ikada živela... Ovom profilu je nemoguće otkriti manu." Džon Bjuken – naučnik, diplomata i autor knjige "Trideset i devet koraka" – ocenio je da je to "najplemenitiji prikaz ljudskog lika koji mi je poznat".

Ova bista je bila prvobitni proslavljeni lik modernog doba, ali je njena autentičnost na kraju srušena. Posle decenija sve većih sumnji, početkom 1960-ih zvanično je proglašena lažnom; bilo je tragova brušenja i veštačkih mrlja napravljenih da izgleda vekovima starija nego što je stvarno bila. Svakako je nameravano da to bude Julije Cezar, glava je kopirana s tih novčića (ovde nema nepoznatog Rimljana), ali je napravljena krajem XVIII veka. Prebačena je u putujuću izložbu o antičkom Rimu i povremeno se pojavljuje na izložbama ozloglašenih falsifikata.

Postojala je, međutim, još jedna Cezarova glava koja je čekala u pripravnosti da zauzme svoje mesto u centru pažnje. U blizini Rima ju je iskopao Lisjen Bonaparta, Napoleonov mlađi brat koji je bio strastveni arheolog. Ali kada su ga zadesila teška vremena, prodata je i odnesena na imanje novog vlasnika izvan Torina, gde je ostala anonimna ("nepoznati starac") narednih sto godina. Tokom 1930-ih jedan italijanski arheolog, možda igrajući na Musolinijevo oduševljenje ovim diktatorom, nepokolebljivo ga je identifikovao kao portret Julija Cezara, napravljen za Cezarovog života. Toliko je tačan, tvrdio je on, da je čudan oblik glave, koji biste lako mogli pripisati nekompetentnom vajaru, u stvari odraz urođenih deformacija Cezarove lobanje (klinocefalija i plagiocefalija, da upotrebimo stručne termine). Nema veze što je u ovom iskazu bilo kružne logike (nema dokaza o stanju Cezarove lobanje osim ove skulpture); portret u Bonapartinom vlasništvu ne samo da je podstakao istu vrstu prenaduvane hvale kojom je obasipana i glava u Britanskom muzeju već nam je dao iluziju da činimo više od gledanja ovog čoveka u oči – saznajemo važne medicinske informacije o njemu.

Ali i ova glava pada. Ne toliko zbog toga što se mislilo da je lažna, ili da uopšte nije Cezar, već zato što je i pored svog tog naduvavanja to u stvari prilično grub umetnički rad. Naša najbolja pretpostavka je da bi to mogla biti kasnija rimska kopija neke onovremene Cezarove glave, ali svakako nije bila proizvod pažljivog umetnikovog posmatranja (a čudan oblik lobanje je verovatno samo to, čudan oblik).

Na scenu ulazi, taman na vreme, glava iz Rone. Grad Arl je imao političke veze s Cezarom (tamo je nastanio neke od svojih veteranskih trupa). Vrat skulpture ima potrebne bore, a Adamova jabučica je dovoljno istaknuta (iako baš i nema mršavi izgled s novčića). Ona će biti Cezarovo lice nekoliko decenija i ukrašavaće izvestan broj divnih omota knjiga. Zaista, možda je to on. Ali pretpostavljam da će pre ili kasnije sumnje narasti i da će sasvim druga glava biti ponovo otkrivena da zauzme njeno mesto.

Pravi lik Julija Cezara je stalno izvan našeg domašaja. Svaka generacija pronalazi za sebe novog Cezara. 

Autorka teksta Meri Bird je profesorka klasičnih nauka na Univerzitetu Kembridž. Autorka je mnogih knjiga o antičkom Rimu, uključujući i bestseler SPQR. Naslov njene najnovije knjige je "Dvanaest Cezara".