"Hleba i igara" - kako je nastao ovaj izraz? Potiče još od Starog Rima, a iza priče se krije strah od naroda

Porastom populacije u carstvu i smanjenjem prihoda žitarica, sve veći broj ljudi je gladovao. Da bi izbegli socijalne nemire rimski vladari su osmislili način raspodele pšenice među građanima.

Istorijski gledano, jedna od funkcija rimskih predstavnika vlasti je bila i vođenje brige o žetvama i prinosima žitarica kao i njihovo skladištenje tzv. annona. Ovaj zadatak je postajao sve složeniji kako se populacija Rima povećavala, a prinos žitarica na poljima smanjivao. Zbog toga je pšenica počela da se uvozi iz raznih regiona Mediterana kao što su Sicilija, Tunis i istočni Alžir, ali i Egipat.

Kako do nezadovoljstva ili čak pobuna ne bi došlo, vladari su smislili način da garantuju socijalni mir i pokrenuli sistem raspodele pšenice među građanima. U početku je ova intervencija podrazumevala redukovanje njene cene, da bi već nakon nekoliko decenija bio uveden sistem redovne podele pšenice građanima od strane države.

Godine 123. p.n.e., Gaj Sempronije Grah je u okviru svog programa reformi naklonjenog plebsu doneo zakon, tzv. lek Sempronia frumentaria, po kome će građani koji to traže dobijati određenu količinu pšenice po sniženoj ceni. Dok je tokom 58. godini p.n.e. doneta druga vrsta odredbe po imenu lek Clodia frumentaria, koja je nametnula besplatnu distribuciju pšenice među ljudima i od tog trenutka će država snositi sve troškove ishrane rimskog plebsa.

Jer jelo je pravo građana

Doneti zakoni su imali svoja ograničenja i bili su usmereni na muškarce, građane koji nisu potekli od robova i čija imovina nije prelazila određenu granicu. Stoga su iz odredbi bili isključeni robovi, oslobođenici, stranci i najbogatijih slojeva društva - koji su žito dobijali sa svojih salaša ili kupovali na pijaci. 

To znači da je među "povlašćenim plebsom" - kako su se zvali korisnici besplatne podele pšenice, bili uključeni ne samo siromašni bez stalnog posla, već i građani sa skromnim primanjima koji su živeli od zanata. U stvari, anona se nije smatrala milostinjom koju je država davala siromasima, već pravom svakog rimskiog građanina.

Vlasti su ispisivale imena primalaca anone na bronzanim pločama, a jedan dan u mesecu je bio određen za distribuciju na Marsovom polju u Porticus Minutia Frumentaria-i. Кorisnici su dolazili sa sertifikatom tessera annonaria i dobijali 35 kilograma žitarica, što prema nekim proračunima ukazuje da mesečna anona nije bila dovoljna kako bi se čitava porodica prehranila.

Besplatno deljenje je podstakao sve moguće vrste prevara i zloupotreba, tako da je broj primalaca konstantno rastao. A zabeleženo je da su se na liste prijavljivali i patriciji. Da bi ispravio ove nepravde, Julije Cezar je smanjio maksimalan broj korisnika sa 320.000 na 150.000 i ustanovio da će se nakon smrti svakog od njih održati lutrija na kojoj će ime biti zamenjeno. Avgust je čak razmišljao da ukine raspodelu, jer je verovao da ona favorizuju napuštanje zemlje u korist života u gradu, ali jedino što je mogao da uradi je da ograniči korisnike na boj od 200.000. 

Vremenom, kako se ekonomska kriza pogoršavala, anona je postala spas za siromašne slojeve. Zabeleženo je da su krajem 3. veka carevi počeli da dele ne samo brašno već i hleb ispečen u velikim industrijskim pećima, kao i ulje, svinjsko meso i vino po sniženoj ceni.