Između istorije i mita: Da li su Vikinzi bili brutalni ratnici kao što ih hrišćanske hronike opisuju?

Moderni istoričari smatraju da su mnoge stvari koje znamo o Vikinzima pogrešno predstavljene.

"Hajde da se tu zaustavimo", kaže istoričar Dominik Vasenhofen sa Univerziteta u Kelnu. "Rekao bih da je taj prikaz pomalo posledica mašte srednjevekovnih autora".

Vikinzi jesu nosili rogove, ali bez šlemova, to je odavno dokazano. Istoričar takođe sumnja i u njihove lude pijanke: "To je kliše koji se u pop kulturi stalno pojavljuje."

A da li su Vikinzi širili strah i teror više od drugih ratnika svog vremena? Ni to Vasenhofen ne može da potvrdi: "Sigurno je da nisu bili bezopasni, ali rekao bih da nisu bili krvoločni sami po sebi, niti brutalniji od drugih ratnika svog vremena."

Kako se širio strah od Vikinga?

Reputacija Vikinga ima veze sa perspektivom njihovih žrtava, kaže istoričar iz Kelna. Primera radi, pljačkali su udaljene i usamljene manastire u kojima su živeli pismeni monasi. Zbog čega je kada su 793. godine Vikinzi napali manastir Lindisfarn u severnoj Engleskoj, uhronikama ostalo zapisano: "Ubili su neku braću, neke su vezali lancima, mnoge su oterali gole, a neke su udavili u moru".

Na drugom mestu piše da su "varvari sa severa pokrali zlatne pehare i druge relikvije i stoku, a kuće zapalili". Lokalne seljake poveli su sa sobom da ih prodaju kao robove. Jedan anglosaksonski monah kasnije je napisao: "Nikada pre Britaniju nije obuzeo takav teror kakav sada preživljavamo od te paganske rase“. Vest o pljački se širila i severnjaci su postali simbol terora nad Hrišćanima.

Međutim, često se previđa da su Vikinzi bili i trgovci - trgovali su ribom, kožom irvasa, predmetima od zlata i drveta, metalnim oruđem, oružjem i opljačkanim predmetima.

Nadareni moreplovci

Razlog zbog kog su Vikinzi pljačkali van okvira svoje postojbine leži u činjenici da su resursi u Skandinaviji bili oskudni za tamošnju sve veću populaciju. Neplodno planinsko zemljište nije bilo pogodno za poljoprivredu, s druge strane, bili su nadareni brodograditelji.

"Pomorstvo je u to vreme, ali i tokom narednih vekova, bilo koncentrisano na obalama. Vikinzi su gradili duguljaste brodove s kojima su mogli da izađu na otvoreno more, a ti brodovi mogli su da plove i rekama", kaže Vasenhofen.

Kretali su se brzinom i od 15 pa do 17 čvorova na sat, što je oko 30 kilometara na čas. Sa svojim velikim, robusnim plovilima stizali su do Rusije, Engleske, Finske, pa čak i do Amerike. Tako su dobili i ime - reč "Viking" najverovatnije znači "morski ratnik, koji se upušta u duga putovanja daleko od domovine".

Vikinško jedro na horizontu značilo je nevolju. Sa sekirama i mačevima iskakali bi na obalu, pljačkali manastire, sela, pa i čitave gradove.

Od sredine 9. veka, sve više su se zadržavali u Engleskoj, koju su nekoliko puta posećivali. Na kraju su se tu, kao i u Normandiji, nastanili.

"Naziv Normandija potiče od Normana, odnosno Severnjaka", podseća Vasenhofen i dodaje kako su vremenom sklapali mirovne sporazume s franačkim vladarima, ali i da su korišćeni kao obalska straža za odbranu od drugih vikinških grupa. Pokrštavanje paganskih plemena sa severa doprinelo je tome da se ona nastane na kopnu.

Autor Suzane Kords / Deutsche Welle