Misteriozni keltski sveštenici koji su prinosili ljudske žrtve bogovima - Šta nam pisani izvori govore o DRUIDIMA?

Misteriozna i moćna sveštenika klasa je u očima Rimljana predstavljala opasnost, stoga su rešili da je zamene hrišćanskim sveštenicima. Ipak, o druidima danas znamo jako malo i to uglavnom na osnovu sekundarnih istorijskih izvora.

Reč potiče od latinskog prevoda keltske reči koja se koristila kako bi se opisala društvena klasu ljudi čiji posao je uključivao bavljenje proročanstvima i ritualima. Ipak, kako antički izvori navode sveštenički red druida je obavljao i ulogu učitelja, ali i sudija koji je obavljao religiozne obrede na šumskim čistinama Evrope - između ostalog prinoseći ljudske žrtve bogovima. 

Antički izvori o druidima

Najdetaljniji opis ovog misterioznog svešteničkog reda je dao Julije Cezar u svojim izveštajima o Galiskim ratovima sredinom 1. veka p.n.e.. Opisi su dokumentovani u knjizi broj šest, u kojima Cezar objašnjava kako se druidi "bave svetim stvarima, vrše javne i privatne žrtve i tumače sva pitanja religije." Oni su arbitri sporova i sudije u počinjenim zločinima. A svako ko se ogreši o njihovo mišljenje biće izopšten iz društva.

Kako Cezar objašnjava, druidima vlada elitna figura koja je "posedovala vrhovnu vlast i autoritet među njima". Obuka je bila dugotrajna i teška, jer su pojedini sveštenici provodili i 20 godina usavršavajući znanja iz filozofije, pesništva, ali i astronomije kao i religije - kroz usmeno predanje i stihove.

Izvor: Profimedia

"Galski narod je izuzetno odan sujevernim obredima i zbog toga oni koji boluju od neobično teških bolesti, ali i oni koji učestvuju u bitkama - ili žrtvuju ljude kao žrtve, ili se zaklinju da će ih žrtvovati i angažovati druide kao izvršioce." 

Izveštaj grčkog istoričara Diodora Sikulusa opisuje kako oni predviđaju budućnost na osnovu leta ptica ali i utroba svetih životinja. On dodaje da kad žrtvuju ljude njihova uloga podrazumeva pripremu, ali i zabadaju nož u grudi žrtve nakon čega tumače budućnost na osnovu načina na koji im se udovi grče i krv izliva.

Spisak antičkih izvora se tu ne završava, jer su o njima pisali i Plinije Stariji koji pored ljudskih žrtava spominje kako su izuzetno cenili i biljku imelu. Dok je Tacit opisivao ritualnu praksu druida nakon bitke u Velsu "prekrivali su svoje oltare krvlju zarobljenika i konsultovali svoja božanstva kroz ljudsku iznutricu".

Da li su Rimljani preterivali u svojim opisima?

Paganski sveštenici su predstavljali egzistencijalnu pretnju Rimljanima, koji su se plašili moći druida koju imaju nad keltskim zajednicama koje je Rim osvojio. Naučnica Džejn Vebster sugeriše da su apokaliptične vizije i obredi druida u očima Rimljana tumačeni kao jedan vid otpora. Stoga su za vreme vladavine Oktavijana Avgusta rešili da potisnu ovaj sveštenički red.

Hrišćanstvo je tokom prvog veka počelo da prodire u Francusku i Britaniju, a kako su vekovi odmicali zamenilo je mnoge keltske tradicije. Ali druidi su nastavili da se pojavljuju u srednjovekovnoj literaturi, što sugeriše da su paganski sveštenici kasnije evoluirali u neku vrstu iscelitelja.

Naučnici se danas slažu da kako nemamo pisanih izveštaja iz perioda prehrišćanskih Kelta, da je praktično nemoguće proveriti bilo kakve istorijske tvrdnje o druidima. I dok je većina njih odbacila tvrdnje o navodno brutalnoj verskoj tradiciji svešteničkog reda kao preuveličanoj, kontroverza oko njihovih rituala žrtvovanja ljudi je ponovo pokrenuta 1984. godine.

Kada je slučajno otkriven tzv. Lindov čovek u Češiru u Engleskoj. Ovo nije bio običan nalaz, već 2.000 godina očuvan ljudski ostatak iz močvare koji je očigledno nekada davno pretrpeo udarce u glavu i bio izboden i zadavljen pre nego što je ostavljen da umre. Njegov stomak je sadržavao polen imele, što je podstaklo rasprave o ritualnom žrtvovanju druida, ili mogućnosti da je i sam bio neka vrsta druidskog princa.

Danas je primamljivo spekulisati o njihovoj pravoj prirodi, ali pošto većina onoga što se zna dolazi iz sekundarnih izvora - nemoguće je proveriti većinu tvrdnji kako ističu naučnici. Čini se da je čak i sam termin bio opšta oznaka za naučnike, filozofe, učitelje i svete ljude koji se bave prirodom, pravom i astronomijom.

Arheologija sa druge strane, takođe nema mnogo odgovora na ovo pitanje. Jer čak ni ona ne prepoznaje materijalne dokaze kao isključivo "druidske", stoga ideja i ovim sveštenicima i dalje budi veliku radoznalost i podstiče uglavnom maštu, a ne naučne činjenice.