Babun Džeki maskota i ratni heroj južnoafričkog pešadijskog puka: Svoje drugove na frontu nije ostavljao

Neobična priča o prijateljstvu čoveka i pavijana, nastavila se na bojnim poljima Afrike i Evrope tokom Prvog svetskog rata.

Ovo je priča o ratnom heroju Džekiju.

Dok je šetao svojim porodičnim imanjem u blizini današnje Pretorije, Albert Mar ugledao je mladunče babuna. Pod pretpostavkom da je ostao siroče - nakon što su mu roditelje ubili lovci na pavijane koji pljačkaju useve u dolini Mut - odneo ga kući. Majmun je vremenom postao deo porodice i nerazdvojni Albertov prijatelj.

Kada se južnoafrička vojska 1914. godine pridružila Saveznicima, Albert Mar se dobrovoljno prijavio u 3. pešadijski puk, ali sa jednim uslovom - da se ne odvaja od svog voljenog Džekija. 

Džeki ide u rat

Potpukovnik Edvard Frensis Tekerej je dozvolo Džekiju da im se pridruži kao maskota. Iako je danas mnogima ovaj čin nerazumljiv,  u vojnoj istoriji tog perioda mnogi pukovi su imali životinje za maskote. 

Tako i Džekiju pružena prilika da vodi život vojnika. Zbog sposobnosti brzog učenja i oponašanja koja krasi njegovu vrstu, prošao je obuku u Potčefstrumu. Vežbao je sa ljudima, nosio drvenu pušku, naučio da salutira oficirima i postao poznat po tome što je jeo iz tanjira koristeći pribor. Na kraju je dobio i uniformu sa dugmadima i pukovskim značkama, kapu, platnu knjižicu i svoj set za jelo.

Privrženost vlasniku dokazao je u Egiptu u bici protiv Senusija 26. februara 1916. godine, kada je Albert Mar ranjen. Džeki je tada ostao sa njim i lizao mu ranu sve dok nisu stigli lekari. Nakon Albertovog oporavka, njih dvojica su se ponovo našli u rovovima na frontu. Još dve i po godine babun je proveo u puku u ratnim uslovima. Prema tvrdnjama njegovih drugova saboraca, izuzetan sluh i njuh koji je posedovao im je nekoliko puta spasao živote. 

U aprilu 1918. godine Nemci su započeli Prolećnu ofanzivu, manevar koji je zahvatao celi Zapadni front, sa namerom da natera Saveznike u beg, pre nego što se dugo očekivana američka vojska pridruži ratu. Južnoafrička pešadija je ponovo bila na frontu, a u jednoj od borbi Džeki je teško ranjen. 

Prema tvrdnjama očevdaca, tokom eksplozivne pucnjave u jednom od rovova Džeki je, ugledajući se na vojnike, oko sebe gradio zid od kamenja radi zaštite. Komad gelera tada mu je pogodio desnu nogu. Prema svedočenjima prisutnih, on se u strahu udaljio od vojnika koji su mu pritekli u pomoć ali je na kraju dozvolio Albertu da ga odnese u ambulantu gde se vremenom oporavio.

Džeki se vraća kući

Po završetku rata Džeki je proglašen ratnim herojem, a za njegovu uniformu zakačena su brojna odlikovanja. Takođe je unapređen u čin kaplara. Od septembra 1918. do februara 1919. godine, on i Albert su prikupljali sredstva za Crveni krst. Za malu donaciju, građani su mogli da se rukuju sa Džekijem, a za malo više mogli bi i da ga poljube. Po povrtaku u Pretoriju on je predvodio paradu na kojoj je proglašen za počasnog građanina ovog grada.

Džeki se vratio na porodičnu farmu sa Albertom. Dane je provodio bezbrižno sve do požara od kog je preminuo 1921. godine. Do danas je babun Džeki jedini predstavnik svoje vrste koji je stekao čin kaplara, kao i jedini koji se borio u Prvom svetskom ratu.