Drevni ritual samožrtvovanja koji je praktikovala majanska elita: Da bi "pričali" sa bogovima bušili su delove tela

Ritual samožrtvovanja koje su na vrhovima svojih piramida praktikovale drevne Maje, podrazumevao je perforaciju jezika i genitalija, padanje u trans i "komunikaciju" sa božanstvima.

Obrede je praktikovala samo najviše rangirana vlastela koja je sekla delove tela, najčešće jezik, usne i genitalije. Slikane predstave i reljefi svedoče da su i muškarci i žene podjednako praktikovali ovu vrstu žrtve.

Naučnici veruju da je Majama puštanja krvi, zajedno sa postom, pušenjem duvana i ritualnim klistirima, bio deo rituala tokom kojeg su zapadali u stanje izmenjene svesti. Praktukujući sve ove delove rituala, dobijali su vizije za koje su verovali da su direktna veza sa bogovima i precima. To je bio njihov način da od predaka traže određene savete, a od bogova kišu koja im je bila potrebna za žetvu i uspehe u ratu.

Kada i gde su praktikovali ove rituale?

Praktikovanje ovih rituala prema mišljenju istraživača nije bila česta praksa i oni su se najverovatnije izvodili na značajne datume i državne događaje koji su zabeleženi u drevnim kalendarima ovog naroda. Kao npr. stupanje kralja na presto, njegovi rođendani, brak ili smrt, osvećenju hramova i drugih bitnih objekata, pre i posle ratova.

Veruje se da su se oni uglavnom obavljali privatno u hramskim prostorijama na vrhovima piramida. Ipak, zabeleženi su i slučajevi kada su pravljene javne ceremonije puštanja krvi, koje su vladari koristili da pokažu svoju sposobnost komunikacije sa bogovima koji su im davali savete za postizanje ravnoteže u svetu živih.

Jedna od studija koju je sproveo američki tim istraživača iz 2014. godine sugeriše da većina likovnih predstava na kojima je prikazan ovaj ritual potiče sa nekoliko mesta u Gvatemali i iz jugoistočnih delova carstva. A da se većina natpisa odnosi na izjave o sukobu i ratu.

Kako su izvodili obred?

Za probijanje delova tela tokom rituala puštanja krvi korišćeni su oštri predmeti kao npr. sečiva od opsidijana, bodlje od raža, izrezbarene kosti, razne vrste neobičnih alata i užad. Oprema je takođe uključivala papir od kore drveća, koji je služio za prikupljanje krvi kao i tamjan od kopale koji se koristio za sagorevanje papira i postizanja efekta dima. Umesto papira, nekada su korišćene i keramičke posude kao i korpe za prikupljanje krvi.

Naučnici ilustracije tkanine, koje se pojavljuju na nekim od predstava, tumače kao deo opreme koja je služila za nošenje rekvizita koji su korišćeni u tokom obreda.

Ražine bodlje su definitivno bile jedno od glavnih oruđa. Ipak, naučnici ističu da verovatno nije slučajnost što su se one najviše koristile jer su neočišćeni krajevi bodlji sadržali otrov koji je prilikom rituala sigurno izazivao veliki bol.

Pronalazak ovih bodlji kao i ostataka morskih raža su dobro dokumentovani širom arheoloških lokaliteta na kojima su nekada živele Maje. Stoga naučnici veruju da su oni morali biti upoznati sa svim opasnostima i dejstvima koje je na telo imao ražin otrov.

Odakle naučnicima ove informacije?

Dokazi o ritualima puštanja krvi potiču prvenstveno sa scena koje prikazuju kraljevske figure na uklesanim spomenicima i muralima.

Kamene skulpture i slike iz naselja drevnih Maja kao što su Palenkue, Iakčilan i Uakačtun nude neke od najdramatičnijih primera ove prakse.

Naučnici smatraju da je na seriji reljefa iz Iakčilana prikazana kraljeva žena Lejdi Ksuk kako pušta krv, buši svoj jezik i kroz njega provlači konopac i na kraju doživljava viziju zmije. Sve se to dešava tokom ceremonije upriličene povodom stupanja na presto njenog muža.