Najčuvanija tajna Vizantije: Ovo moćno oružje bilo je ključno za pobede u pomorskim bitkama

Grčka vatra bila je veoma zapaljiva tečnost napravljena od tajnih sastojaka, koja je korišćena u bombama i prskana pod pritiskom kako bi uništila neprijateljske brodove i utvrđenja.

Istraživanja izvora utvrdila su da je reč o istoj supstanci, a mnogi od njih sugerišu kako se ona nije mogla ugasiti vodom. Štaviše, neki od izvora napominju kako je voda rasplamsavala njen plamen.

Postoje izvori koji navode da su slična oružja korišćena u ratovima još u IX veku pre nove ere, a za njegovo spravljanje korišćene su zapaljive supstance na bazi sumpora, nafte i bitumena. Međutim, prvo pominjanje grčke vatre istraživači nalaze u hronikama Teofana Ispovednika, koji je pronalazak pripisao hemičaru Kaliniku iz Heliopolja.

Grčka vatra je prvi put korišćena u pomorskim borbama, kada je zapaljena tečnost pod pritiskom ispaljivana prema neprijateljskim brodovima. Brodovi koji su najčešće nosili grčku vatru bili su tipa dromon - brza plovila koja su mogla da se pokreću i veslima. Tačan dizajn uređaja nije poznat. Zna se samo da je bio napravljen od bronzanih cevi i da je uključivao sifonsku pumpu i okretnu mlaznicu.

Vremenom je izmišljen i ručni, prenosivi sifon koji se danas smatra pretečom modernog bacača plamena.

Vizantijski vojni priručnici takođe pominju i tegle punjene grčkom vatrom, čamce umotane kudeljom koji su prethodno potopljeni u supstancu i dizalice koje su se zvale geranija, pomoću kojih bi izlivali grčku vatru na neprijateljske brodove. Međutim, grčka vatra je u istoriji ostala upamćena kao oružje koje se uglavnom koristilo u pomorskim bitkama. 

Tajni recept

I posle mnogih istraživanja i proučavanja naučnici ni danas ne znaju njen tačan sastav, a razlog leži u činjenici da je car Konstantin Porfirogenet - koji je vladao od 945. do 959. godine - u svojoj knjizi De Administrando Imperio napisao da tajne njenog sastava ne smeju da se otkriju. On je u svom delu detaljno objasnio da su anđeli otkrili Vizantincima ovu tajnu, i da su im dali oganj - dar namenjen isključivo hiršćanima u carskom gradu.

Jedini izveštaj o delimičnom sastavu potiče od vizantijske princeze Ane Komnine iz XII veka, koja u svojoj Aleksijadi daje opis oružja korišćenog protiv Normana:

"Ovu vatru prave sledeće umetnosti: Sa bora i nekih takvih zimzelenih stabala sakuplja se zapaljiva smola. Ona se trlja sumporom i stavlja u epruvete od trske, a ljudi ga duvaju. Onda se na ovaj način pojavljuje vatra na vrhu koja pada kao vatreni vihor na lica neprijatelja."

Tačne komponente grčke vatre bile su strogo čuvana tajna, a formula je odavno izgubljena. Ono što se sa sigurnošću zna je da su petroleum ili nafta bili jedan od glavnih sastojaka. Ostali sastojci su bili živi kreč, sumpor, smola i kalijum nitrat. Naučnici sugerišu da je čak i barut bio deo mešavine.

Proces pravljenja tečnosti bio je veoma opasan, s obzirom na njegovu nestabilnost. Destilacija naftnog elementa takođe je zahtevala složenu tehnologiju. Poznat samo nekolicini odabranih, recept za grčku vatru bio je ljubomorno čuvana državna tajna koju su carevi prenosili svojim naslednicima. Zahvaljujući ovim merama predostrožnosti tajna formula je držana samo u vizantijskim rukama više od sedam vekova.

Kada i kako je došlo do prestanka upotrebe grčke vatre - nije poznato, ali od Četvrtog krstaškog rata  pa nadalje deluje kao da je tajna grčke vatre izgubljena. Tokom narednih vekova ovu misteriju su mnogi hemičari uzaludno pokušavali da odgonetnu, međutim ona je do danas, kada posedujemo modernu tehnologiju, ostala tajna.