Nektar bogova: Kratka istorija najslađeg alkoholnog pića + antički recept

Medovina je piće koje su rado pili mnogi narodi drevne Evrope, koliko je bila cenjena najbolje opisuje podatak da je o njoj raspravljao čak i Aristotel u svom delu.

Naučnici tvrde da je medovina postala prisutna u Evropi između 2.800. i 1.800. godine pre nove ere tokom bronzanog doba, tj. za vremeKulture zvonastih pehara. Iako je izvorno potekla iz Severne Afrike, najveća rasprostranjenost je zabeležena na prostoru zapadne Evrope, a njeni uticaji su se osetili i na prostoru današnjih Srbije i Mađarske.

Pretpostavlja se da su čaše proizvedene prvenstveno za potrebe konzumacije alkohola, a hemijskim analizama je dokazano da neki primeri ove grnčarije sadrže i ostatke medovine.

Zlatno doba 

Antički izvori navode da je tokom zlatnog doba antičke Grčke, medovina ili "hidromeli" bila jedan od omiljenih napitaka. Koliko je ovaj napitak bio popularan, najbolje svedoči Aristotel koji je obožavao i raspravljao o njoj u svom delu Meteorologica.

Nemački klasičar V. Rošer je sugerisao da je medovina u antici smatrana nektarom bogova. Ona je zbog svojih moći koje joj se pripisuju, često poređena sa spomenutom biljkom, a zajednička odlika im je bila isceljujuća i pročišćujuća priroda koja kao krajnji rezultat garantuje besmrtnost. Takođe, on veruje da je fermentisani med, tj. medovina prethodila vinu.

Zajedno sa materijalnim dokazima, popularnost o konzumaciji je takođe potvrđena i u drevnim pričama o bogovima. Mitologija nam govori o okrutnoj prevari Zevsa koji je iznenadio svog oca Kronosa kada se napio od meda divljih pčela i kastrirao ga.

Rimljani imaju svoj mulsum

Stari Rimljani su medovinu nazivali aquamulsum ili sakraćeno mulsum. Tokom vremena su razvili različite načine pripreme, pa je tako npr. mulsum, podrazumevao sveže napravljenu mešavinu vina i meda ili jednostavno med u vodi koji je ostavljen da femrentira. A Conditum sa druge strane je predstavljao mešavinu vina i meda sa dodatkom začina.

Rimski vojnik i farmer Lucijus Kolumela napisao je recept za medovinu u svojoj "De re rustici", oko 60. godine pre nove ere. A on glasi ovako: 

"Uzmite kišnicu čuvanu nekoliko godina i pomešajte sekstarius (oko 546 ml) ove vode sa (rimskom) funtom (oko 0,329 kg) meda. Cela se izlaže suncu 40 dana, a zatim ostavlja na polici blizu vatre. Ako nemate kišnicu, onda prokuvajte izvorsku vodu."

Opadajući trend

Alkoholna pića napravljena od meda su bila veoma popularna i srednjeg veka na evropskom tlu. Ovo je posebno bilo izraženo među domorodačkim britonskim narodima, Anglosaksoncima, Nemcima i Skandinavcima. Međutim, vino je u tom periodu zamenio medovinu kao omiljeni napitak na Mediteranu.

Anglosaksonska književnost u koju spadaju i Mabinogion, Beovulf, kao i spisi velškog pesnika Taliesina opisuju medovinu kao piće kraljeva i plemića. U staroengleskoj epskoj poemi Beovulf, čija je radnja smeštena u Skandinaviji govori o Beovulfu koji priskače u pomoć Hrothgaru - kralju Danaca, čiju je salu - u kojoj se pila medovina - u Heorotu napadnuta od strane čudovišta poznatog kao Grendel.

Važnost medovine korišćene u mnogobrojnim prilikama među narodima na severu Evrope, je opisana i u Čoserovim - Kenterberijskim pričama.

"Poslao joj je zaslađeno vino i dobro začinjeno pivo

I vafle vrele iz vatre,

A pošto je iz grada, medovina po njenoj želji

Neki se osvajaju utrošenim novcem

A neki trikovima ...”

Međutim, tokom poznog srednjeg veka, nametnuti porezi i propisi su doveli do sve manje popularnosti ovog pića. Sa druge strane svoj uspon beleže vino i pivo. Pojedini manastiri u Engleskoj i Velsu su ipak zadržali tradiciju pravljenja medovine sve do 16. veka - kada je skoro nestala.