Herodot, Platon, Plinije Stariji... svi ga spominju: Odakle potiče mit o vukodlacima?

Vukodlak u savremenom svetu predstavlja jednog od omiljenih likova među ljubitiljima fikcije, ali, iako možda ne deluje tako, ovo dlakavo stvorenje nije kreacija modernog doba.

Ipak, i pored navedenog primera, ovo izmišljeno biće kakvo danas poznajemo, prvi put se spominje u staroj Grčkoj i Rimu. "Natprirodna moć" transfomracije u vuka koju poseduju određeni ljudi, je tokom antičkog perioda zabeležena u mnogim etnografskim, poetskim i filozofskim tekstovima. 

Grčki istoričar Herodot je tokom svog života voleo da opisuje narode sa kojima su Heleni dolazili u kontakt. Tako je 425. godine, naveo Neure, nomadsko pleme "magičnih" ljudi, koji žive u blizini Sikita. Kako dalje tvrdi pripadnici ovog naroda su imali moć da se na nekoliko dana u toku godine pretvore u vukove. Etnolozi danas pretpostavljaju da se ovaj opis možda odnosi na neki šamanski ritual.

Takođe, korišćenje vučije kože u praktične svrhe tokom hladnih dana nije bila neuobičajena praksa među severnim narodima. Zbog toga postoji osnovana sumnja da je Herodot opisao njihovu zimsku praksu kao "tansformaciju".

Prvi vukodlaci su bili kanibali

Vukodlakova popularnosti raste tek sa razvijanjem lokalnog mita koji vodi poreklo iz Arkadije - središnji deo Peloponeza. U ovom regionu je Zevs - obožavan kao božanstvo u vučjem obliku - bio poznat kao Zevs Likejski. 

Platon u svojoj "Republici" 380. godine pre nove ere spominje priču o zaštitniku svetiliša Zevsa Likejskog, koji je kasnije postao tiranin. U kratkom odlomku, lik Sokrat primećuje: "Priča kaže da se onaj ko okusi komadić ljudskih iznutrica iseckanog i pomešanog sa iznutricama drugih žrtava neizbežno pretvara u vuka."

Antički izvori na ovaj način sugerišu da su članovi spomenutog antičkog kulta praktikovali konzumaciju ljudskog mesa koje su mešali sa mesom drugih žrtava. Kanibalizam tokom istorijskog perioda nije bio čest, ali ne može ni da se tvrdi da nisu postojali sporadični slučajevi. Ipak, konzumacija ljudskog mesa među ljudima je uvek bila neuobičajena praksa koja se dovodila u vezu sa neprimerenim ponašanjem.

Očigledno je da su antički izvori prilikom opisivanja njima društveno neprihvatljivog ponašanja mešali mitove i legende sa stvarnim događajima.

Da Platon nije usamljen u svojim navodima, govore i zapisi Plinija Starijeg kao i Pausanija. Oni u svojim izveštajima spominju mladog sportistu Damarha, koji je bio primoran da okusi iznutrice arkadijskog dečaka za vreme ceremonije žrtvovanja. Tom prilikom kako tvrde, sportista se pretvorio u vuka na devet godina.

Čudovišta i ljudi

Priča o mitskom kralju Likaonu, koga spominje Platon u svojoj priči o "zaštitniku koji je postao tiranin" je prvo spominjanje vukodlaka sa svim elementima koje i danas poznajemo. Nemoralno ponašanje, ubistvo i kanibalizam su dalje preuzeli latinski pisci i preneli kroz Higinove "Fabule" i Ovidijeve "Metamorfoze" sve do modernih vremena.

Prema navodima iz "Fabula", Likaonovi sinovi su žrtvovali svog najmlađeg brata da bi dokazali Zevsovu slabost. Lukovo su poslužili leš svog brata u nameri da njime nahrane boga munja. Besan i osvetoljubiv, Zevs ih je ubio i njihovog oca pretvorio u vuka.

Ovidijeva verzija tvrdi da je sam Likaon ubio i osakatio Zevsa, ali je na kraju pretrpeo iste posledice. Ipak, ono što razlikuje njegovu verziju od ostalih je detaljan opis samog čina transformacije. Njegov opis se služi jezikom koji stvara korelaciju između Likaonovog ponašanja i fizičke manipulacije telom:

"...Pokušao je da progovori, ali mu se glas pretvorio u
prolamajući urlik. Njegova grabežljiva duša zarazila mu je čeljusti;
njegove ubilačke čežnje okrenuše se ka stoci; i dalje je bio opsednut
krvožednošću. Odeća mu se promenila u čupavi kaput a ruke
u noge. Sada se pretvorio u vuka."

Etnolozi Ovidijevog Likaona smatraju za uzor po kome je nastao moderni vukodlak. Kod njega prvi put uočavamo elemente u kojim fizička manipulacija telom zavisi od prethodnog nemoralnog ponašanja. 

Priča ističe Likaonove karakterne nedostatke koji su fizički "nakalemljeni" na njegovo telo, povezujući moralne nedostatke sa unakaženim telom. Na ovaj način, Likaon predstavlja začetnika ideje da prvo morate biti čudovište u moralnom smislu da biste se pretvorili u vukodlaka.

Ideja o vezi između izgleda, i "nemoralnog" ponašanja u potpunosti se razvila krajem XX veka. Priče o vukodlacima pokazuju da ideja o povezanosti izgleda i lošeg ponašanja ima drevno poreklo, odnosno da su autori pretvarali loše ljude u vukove.