Besmrtna odela dinastije Han nisu mit: Ova ritualna praksa je eliti garantovala večni život

Ljubav koju su Kinezi tokom vekova gajili prema žadu je najbolje prikazana na posmrtnim odelima sačinjenim od ovog kamena za koje se dugo mislilo da su samo mit, sve dok mit nije postao stvarnost.

Veoma cenjen kako za izradu predmeta čija je namena bila čisto estetske prirode, tako i za izradu predmeta koji su korišćeni u kultne svrhe. Ovaj kamen je u Kini još od neolita bio isto što i zlato u Evropi. Međutim, svoj procvat žad duguje dinastiji Han koja je smatrala da on predstavlja simbol besmrtnosti.

Dinastija Han

Od 202. godine p.n.e., kada dinastija Han uspostavlja svoju vladavinu nad Kinom, žad postaje dominantan kamen u izradi predmeta. Ovi predmeti poznati po svojoj lepoti i kvalitetu izrade, često su bili ukrašavani životinjskim i geometrijskim motivima.

Zbog svoje tvrdoće i izdržljivosti kao i suptilnih prozirnih boja, žad je u kineskoj religiji povezivan sa dušom. Hvaljen zbog svoje zaštitne uloge, ovaj kamen je u narodnom mitu i folkloru tokom vekova predstavljao kamen besmrtnosti.

Prema religijskom verovanju za vreme dinastije Han, duša svake osobe je celina sastavljena iz dva dela. Prvi je bio duh-duše koji je putovao u raj, a drugi telesna-duša koja je ostala u svom grobu na zemlji i koja je mogla da se sjedini sa drugom polovinom jedino kroz ceremoniju.

Vremenom među vladarima ove dinastije se javlja popularna praksa kojom su verovali da čuvaju jedinstvo tela i duše. Počeli su da koriste žad.

Od jednostavnog rituala polaganja diskova od žada različitih veličina oko pokojnika, brzo su se razvijale sve komplikovanije ceremonije koje su na kraju rezultirale sahranama u kitnjastim pogrebnim odelima od žada.

Hiljadu kamenčića kvadratnog ili pravougaonog oblika, povezanih koncem je pokojniku obezbeđivalo besmrtnost. Naučnici procenjuju da je za izradu ovih odela koja su naglašavala moć i bogatstvo pokojnika, majstorima bilo potrebno više od 10 godina poliranja i spajanja.

Prema podacima iz knjiga koje su napisane tokom kasnije faze vladavine dinastije Han, mnogo stvari prilikom izrade jednog ovakvog odela je zavisilo od statusa samog pokojnika.

Carska odela su spajana koncem od zlata, dok su se niže rangirane aristokrate zadovoljavale i svilom. Među ovim drevnim spisima je zabeležno i da su ekskluzivno pravo na besmrtnost izgleda imali smo pripadnici visokog staleža, dok je drugima u drevnoj Kini bila nedostižna.

Mitovi i legende potvrđeni u stvarnosti

Naučnici su dugo verovali da spomenute prakse sahranjivanja u odelima od žada predstavljaju samo mitove i legende. Sve dok 1968. godine nije došlo do njihovog otkrića u Mančengu, čime je potvrđeno njihovo postojanje. Utvrđeno je da je su ovi izvanredni primerci pripadali grobnici princa Liu Šenga i njegove supruge princeze Dou Van.

Za njihova odela, za koja su verovali da će im obezbediti večni, život bilo je potrebno tačno 2.498 pločica od čvrstog žada i preko dva i po kilograma zlatnih žica da bi se svaka od njih povezala. 

Ovaj izvanredan nalaz je potvrdio da priče koje su spominjane u istorijskim izvorima ipak nisu bile preterivanje već realnost. Ohrabreni saznanjem da ih verovatno ima još, naučnici su krenuli u potragu. Tokom narednih godina ukupno je dokumentovano još 18 odela od žada.

Naučnici veruju da je ovakva praksa sahranjivanja za vreme vladavine dinastije Han bila veoma popularna i česta u aristokratskim krugovima. Religijsko uverenje o dva dela duše koja mogu biti sjedinjena jedino uz pomoć žada je naterala brojne aristokrate u trku za besmrtnošću. 

Ova besmrtost je dostignuta u njihovim očima uz pomoć vrednih ruku mastora kojima su trebale godine rada i mnoštvo skupocenog materijala da naprave jedno ovako remek - delo. Međutim, za obične podanike carstva besmrtnost ovakve vrste je bila nedostižna, pa možda i zabranjena. 

Kako istorijski izvori i nalazi na terenu sugerišu, ovaj vid sahranjivanja je napušten za vreme vladavine prvog cara države Vei, tokom trećeg veka nove ere. Razlog tome su najverovatnije bili pljačkaši, koji su u tom periodu bili rešeni da pokradu sve iz gorbnica. To je, kako naučnici sumnjaju, možda još jedan od razloga malog broja pronađenih odela od žada.