Zbog čega su Asteci boga Sunca hranili ljudskim srcima? Nama je danas morbidno, a njima je predstavljalo čast

Arheolozi koji su radili na lokaciji kod hrama u Meksiko Sitiju, otkrili su dokaze o široko rasprostranjenom žrtvovanju ljudi među Astecima.

Konkvistador Andres de Tapia, opisao je i dve kružne kule na bočnim stranama hrama Major, napravljene u potpunosti od ljudskih lobanja. Između kula se nalazio visok drveni stalak na kom su bile izložene hiljade lobanja sa rupama sa obe strane, kako bi mogle da skliznu niz drvene stubove.

Čitajući ove izveštaje stotinama godina kasnije, mnogi istoričari su ih odbacili kao propagandu koja je imala za cilj da opravda ubistvo astečkog vladara Montezume, uništavanje Tenočtitlana i porobljavanje stanovnika. Ali 2015. i 2018. godine, arheolozi koji su radili na lokaciji kod hrama Major u Meksiko Sitiju, otkrili su dokaze o široko rasprostranjenom žrtvovanju ljudi među Astecima. Otkrili su - ni manje ni više - nego kulu sa lobanjama i police koje su konkvistadori opisali u svojim izveštajima.

Iako nema sumnje da su Španci preuveličali svoje priče, španski istoričar Fraj Dijego de Duran u svom izveštaju piše da je 80.400 muškaraca, žena i dece žrtvovano u hramu Major.

Postavlja se pitanje, zašto su izvodili tako brutalne ceremonije? Džon Verano, profesor antropologije na Univerzitetu Tulejn, objašnjava da je ova praksa imala duhovni značaj za Asteke.

"To je za njih bila veoma ozbiljna i važna stvar", kaže Verano. Ljudske žrtve bi se prinosile tokom cele godine, i poklapale su se sa važnim datumima, objašnjava on. Žrtvovanja su se izvodila da bi se prekinuli periodi suše i gladi.

Za Asteke, toje bilo pitanje opstanka. Prema astečkoj kosmologiji, bog sunca Hitzilopohtli je vodio rat protiv tame i ako bi tama pobedila, došlo bi do kraja sveta - i nestanka ljudi. Da bi se Sunce kretalo nebom i donosilo svetlost, morali su da hrane njegovog boga ljudskim srcima i krvlju.

Žrtvovanje ljudi imalo je još jedan cilj tokom XV i XVI veka: zastrašivanje. Ritualno ubijanje ratnih zarobljenika i masovno izlaganje lobanja predstavljalo je važan podsetnik na snagu carstva i njegovu dominaciju. DNK testovi žrtava sa lokacije hrama Major pokazuju da je većina lobanja verovatno pripadala neprijateljskim vojnicima ili robovima.

Verano kaže da se kroz istoriju, uspon ritualnog žrtvovanja ljudi često poklapa sa pojavom složenih društava i društvenog raslojavanja. To je posebno efikasan metod zastrašivanja rivala i držanja sopstvenih ljudi pod kontrolom. Pogledajte samo gladijatorske bitke iz perioda carskog Rima ili masovne sahrane slugu i zarobljenika pored egipatskih faraona i kineskih kraljeva.

Takođe, koliko god da je to teško zamisliti, mnogi od njih su dobrovoljno išli do žrtvenog oltara. Dati svoje srce Hitzilopohtliju bila je ogromna čast i zagarantovana ulaznica u blagosloveni zagrobni život, gde će se boriti u vojsci boga Sunca protiv sila tame.

Način ratovanja na vrhuncu moći Asteka takođe je bio jedinstven. Do kasnog 15. veka, Asteci su imali kontrolu nad velikim delovima centralnog i južnog Meksika. Jedini preostali otpor pružao je susedni grad-država Tlaskala, na istoku.

Umesto da se upuštaju u nasilne bitke do smrti, Asteci i Tlaškalanci su se složili da vode takozvane "Ratove cveća", ceremonijalne bitke u kojima je cilj bio zarobiti, a ne ubiti, što je moguće više neprijateljskih boraca. Verano kaže da su ove bitke bile važne za mlade astečke ratnike. Njihov društveni status je zavisio od broja zarobljenika koje bi dobveli kući, od kojih bi neki na kraju bili žrtvovani.

Osim što su vadili srca žrtvama i prolivali njihovu krv na oltaru, veruje se da su Asteci praktikovali i oblik ritualnog kanibalizma. Tela žrtava, nakon što su im odrubljene glave, verovatno su poklanjana plemićima i drugim istaknutim članovima zajednice. Ilustracije iz šesnaestog veka prikazuju delove tela kako se kuvaju u velikim loncima, a arheolozi su identifikovali tragove kasapljenja na kostima ljudskih ostataka u astečkim naseobinama oko Meksiko Sitija.

Iako se dugo smatralo da su se Asteci bavili ritualnim kanibalizmom samo u vremenima kada je vladala glad, postoji još jedno objašnjenje. Smatra se da je konzumiranje mesa žrtve, bilo poput opštenja sa samim bogovima. Koliko god neverovatno zvučalo, Verano kaže da je ritualni kanibalizam najverovatnije postojao među Astecima i da se smatrao ne samo normalnim, već i velikom čašću.