Ovaj kutak zelenila je stajo više od dva veka. Godine 1999., jedna od „oluja veka“ u Francuskoj, opustošila je vrtove Versaja, oborevši ukupno 53 stabla. Nakon godina finansiranja i istraživanja, dvogodišnja restauracija koja je završena prošlog leta verno je ponovo rekonstruisala gaj sa istom bogatom raznolikošću vrsta iz vremena Marije Antoanete.
Obilazak šumarka izgleda kao vremeplov, vraćajući vas u vreme kada su se prirodnjaci pridružili pomorskim avanturama kako bi pronašli primerke retkih vrsta. Ova putovanja nisu bila samo sredstvo za stvaranje novih trgovačkih puteva i širenje kolonijalnih imperija; oni su takođe bili pokušaj da se otkriju misterije prirodnog sveta u doba prosvetiteljstva. Kraljičina šuma je zasađen plodovima ovih napora, a njena cenjena zbirka biljaka danas obuhvata duh vremena iz 18. veka.
Smeštena pored konzervatorijuma, Кraljičina šuma je sadržala lavirint fontana koje prikazuju životinje iz Ezopovih basni i koje je Luj XIV naručio za obrazovanje svog sina, Velikog Dofena . Preskup za održavanje, lavirint je na kraju napušten. Nešto više od jednog veka kasnije, 1770-ih, Marija Antoaneta je iskoristila priliku da nametne svoj ukus na željenoj parceli od 20.000 kvadratnih metara.
Njen tim pejzažnih dizajnera, na čelu sa arhitektom Mišel-Bartelmi Hazonom, bio je inspirisan stranim vrstama prikupljenim na pomorskim ekspedicijama širom sveta. Seme je uzgajano, a reznice biljaka sađene u Versaju, kako u Trijanonu (sada poznatom kao Veliki Trijanon ) tako i u Кraljičinoj šumi. Predstavlja izlog globalnog biodiverziteta, a zamišljen je kao niz zelenih „soba“ na otvorenom, od kojih je svaka posvećena različitim biljnim vrstama.
Кraljičini stručnjaci za hortikulturu, Ab Nolin i Andre Tuin, dopisivali su se sa najboljim botaničarima na svetu kako bi razmenili seme i savete. Procvat ove međunarodne naučne razmene bio je od koristi za Kraljičinu šumu. Prvobitno Judino drvo došlo je sa Bliskog istoka; drveće trešnje, iz Japana. Raznovrsne biljake su potekle iz Novog sveta, pošto su obe Amerike bile u modi. Među njima su bila stabla hionantusa, kiseli ruj, Prunus virginiana i katalpa.
Topola lala iz Virdžinije ubrzo je postala kraljici omiljena i bila je istaknuta u velikoj sali, gde bi se okupljala sa svojom decom i bliskim društvom. U Versaj je stigao 1732. godine i velike nade su bile polagane kad je njegova veličina u pitanju, a da ne pominjemo prelepe cvetove u obliku lala koji su bili izuzetno veliki za ukrasno drvo, kaže Čampini. Oblast kvadratnog oblika cvetala je kako je planirano. U knjizi Opis okoline Pariza iz 1824. godine, Aleksis Donet je napisao: Кraljičina šuma, bogata stranim drvećem, nudi najlepšu pergolu od poznatih topola lala.
Ove biljke nisu odabrane samo zbog svog porekla, već i zbog lepote i mirisa njihovog cveća, dodaje Čampini. Ovo je bilo revolucionarno u Versaju. Bašte la Notra su bile veoma zelene, poput džinovske zelene tapiserije, prošarane skulpturama i predstavama sa fontana, ali cveća nije bilo.“
Marija Antoaneta je bila ljubitelj cveća. Pored njenog ukusa za slatkiše i modu, bila je opsednuta ružama. Njena kolekcija je bila toliko poznata da su putnici iz celog sveta dolazili da joj se dive.
Da bi obnovili gaj sa istorijskom tačnošću, istoričari palate su opsežno pretraživali arhive. Pisma detaljno opisuju koncepciju šume iz 1775. godine. Tuin je napisao da je prostor zahtevao umetničku raznolikost u oblicima drveća i njihovog lišća, boji njihovog cveća, periodu u kojem će cvetati, različitim nijansama lišća .
Jednako od pomoći timu za restauraciju bile su porudžbine biljaka koje su pravili baštovani iz 18. veka dok su obnavljali šumu svake sezone.
Istraga se pretvorila u ozbiljan detektivski rad, objašnjava Čampini. Ponekad su se imena biljaka menjala tokom vremena. Na primer, topola lala se ponekad nazivala 'belo drvo' ili 'žuto drvo'; ova imena su došla direktno iz prevoda reči starosedelaca Amerikanaca od strane ranih botaničkih istraživača.
Za restauraciju, tim od pet baštovana, ponovo je zasadio 650 stabala (21 vrsta i sorti), 6.000 cvetnih grmova (46 vrsta i sorti), 147 topola lala iz Virdžinije, SAD i 600 grmova ruža. Pošto mnoge sorte ruža Marije Antoanete više ne postoje, tim je izabrao 38 na osnovu delikatnih boja, punih latica i mirisa koje je kraljica preferirala.
Arborealno nasleđe prisutno je među nekoliko starih stabala koja su preživela oluju 1999. godine, uključujući tri topole lala iz 18. veka i veličanstveni korzikanski crni bor. Ovo poslednje je jedno od 30 stabala na imanju predstavljenih na turneji Drveće koje vredi divljenja.
Iako je gaj bio izvor mira za Mariju Antoanetu, doprineo je i njenoj smrti sa takozvanom aferom dijamantske ogrlice. Godine 1784. u Кraljičinoj šumi se dogodio nedozvoljeni susret između osramoćenog kardinala, koji se nadao da će povratiti kraljičinu naklonost i žene koja se predstavljala kao ona.
U februaru 1785. godine, kardinal je kupio skupu dijamantsku ogrlicu namenjenu kraljici i dao je dostaviti po grofici koja je bila posrednik. Ubrzo nakon što je dobila, lukava grofica ju je prodala u komadima kako bi finansirala sopstveni ekstravagantni način života. Кada se pročulo o skandalu, kraljičina reputacija je bila nepovratno ukaljana, povezana sa podmetanjima i ekstravagantnim ukusima. Incident je raspirio plamen dugotinjajućeg nezadovoljstva koje je na kraju srušilo režim.
Ali pre njenog prisilnog iseljenja iz Versaja 1789. godine, nesrećna kraljica je uspela da se sakrije ovde u svetu biljaka. Skrivena iza kapija od kovanog gvožđa, Кraljičina šuma je bila mesto za lutanje u kontemplativnom čudu duž krivudavih staza kroz bujnu vegetaciju.
