Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Svi za jednog, jedan za sve: Koje istorijske ličnosti se kriju iza D'Artanjana, Atosa, Portosa i Aramisa?

Junaci priče Aleksandra Dime su bili pravi ljudi, a evo šta se o njima zna.

 Tri musketara Izvor: Fine Art Images / Heritage Images / Profimedia

Poreklo musketara može se pratiti do 1600. godine, kada je Henri IV formirao karabine, jedinicu lake konjice koja je bila naoružana dugim puškama. Za vreme regenstva Luja XIII, 1615. godine, karabini su raspoređeni među druge jedinice lake konjice, gde su njihove veštine bile odlične za izviđačke misije. Ali onda je 1622. isti Luj, sa željom da napravi lični puk, reformisao jedinicu. Zamenio je arkebuze i stvorio Kraljeve musketare.

Možda će vas interesovati:

Osnivnje jedinice musketara

Musketari su od početka bili elitni puk. Gotovo svi regruti bili su plemići, a novi muškarci koji bi im se pridruživali imali su 16 ili 17 godina.

Regruti su uglavnom bili, po hrabrosti poznati, Bearnejci. U početku su imali kapetana, ali pošto je Luj XIII bio toliko ponosan na njih on je 1634. godine za kapetana imenovao sebe. Ali on nije rukovodio svakodnevnim obavezama, za to je bio zadužen kapetan-poručnik. 

Musketari, koji su činili i pešadiju i konjicu, bili su vešti u mačevanju i kao i u rukovanju vatrenim oružjem. U vreme mira radili su kao kraljeva pratnja i priređivali lažne bitke kao dvorsku zabavu. U ratovima su na front išli uz suverena, predvodili napade, izvodili opasne manevre i stražarili pred kraljevim vratima.

Musketari su bili smešteni u Parizu u blizini Luvra, ali kada je 1682. godine, Luj XIV preselio svoj dvor u Versajsku palatu, tamo su prešli i musketari.

Musketari i kardinalova garda

I kardinal Rišelje, prvi ministar Luja XIII, je imao svoju gardu. Njegova politika bila je usmerena ka uskraćivanju viših funkcija plemstvu, čime je obuzdao njihovu moć i učinio da njihov položaj i uticaj zavise od kralja. Pošto je većina musketara bila plemićkog porekla, to je izazvalo mnogo razmirica, koje su se prelilo u rivalstvo između dva puka. Zloglasne duele, ili "sastanke" su i kralj i ministar smatrali sportom.

Kada je kardinal Mazaren zamenio Rišeljea, zadržao je istu politiku. Ali, Mazaren je takođe pokušao da postavi svog maloletnog nećaka, Filipa Žila Manćinija, budućeg vojvodu od Nevera, za komandanta musketara.

Taj potez je smatran nečuvenom, a suprtostavio mu se, između ostalih, i sam tadašnji kapetan-poručnik Trevil (stvarni gospodin de Trevil iz Diminih romana). Mazaren je rešio problem 1646. godine, tako što je raspustio puk uz obrazloženje da Luiju XIV nije potreban jer je maloletan.

Musketari su tada već stekli slavu. 

Na dužnost su vraćeni 1657. godine. Njihov kapetam bio je Lujem XIV, a petnaestogodišnji Nevers kapetan-poručnik. Veoma brzo je postalo očigledno da jedinicu treba da vodi neko iskusniji. Tada je stvoreno mesto potporučnika koje je dobio stvarni D'Artanjan.

Garda koju je formirao Mazaren 1660. godine je pripala Luju XIV, a tri godine kasnije, postala je druga četa musketara. Dve čete su se uglavnom razlikovale po boji konja: siva za prvu četu, crna za drugu. 

Musketari su učestvovali u mnogim bitkama. Njihova poslednja bila je u bici kod Fontenoja 1745. godine, tokom rata za austrijsko nasleđe. Nakon toga, Luj XV ih je angažovao samo za ceremonijalne dužnosti; njegov naslednik Luj XVI, ih je raspustio 1776. godine. Luj XVIII je ponovo uspostavio jedinicu na 18 meseci (1814–1815) kada je stupio na tron tokom Napoleonovog izgnanstva.

Duma je svoje junake pronašao u delu Memoire de Monsieur d’Artagnan Gatien Courtilz de Sandras. U odnosu na originalno delo ih je učinio nekoliko godina starijima, kako bi mogli da učestvuju u uzbudljivoj opsadi La Rošela i "aferi sa kraljičinim dijamantima". 

 Statua D'Artanjana i tri musketara
Statua D'Artanjana i tri musketara
Izvor: Alain Lauga / Shutterstock.com

Šarl de Bak de Kastelmor kao D'Artanjan

Šarl de Bak de Kastelmor je rođen oko 1613/15. u Šato Kastelmoru, blizu Lupijaka u jugozapadnoj Francuskoj, kao mlađi sin u siromašnoj porodici. Pridružio se elitnom puku koji je pripadao kraljevom domu, gde je služio pod komandom Fransoa de Gijona De Esarta 1635. godine, koristeći porodično ime svoje majke, D'Artanjan.

D'Artagnan je učestvovao u nekoliko opsada koje su se odigrale 1640-ih. Pristupio je musketarima 1644. godine, a nakon što je puk rasformiran, služio je Mazarenu. Tokom službe imao je nekoliko tajnih misija, a bio je i u pratnji Luja XIV kada je putovao u Sen Žan de Luz da oženi Mariju Terezu.

D'Artanjan se 1659. godine oženio udovicom Šarlot-An de Šanlesi, sa kojom je imao dva sina. Rastali su se 1665. godine, najverovatnije zbog razdvojenosti -  jer je u tom periodu D'Artanjan služio kao Fukeov tamničar.

D'Artanjan je pre svega bio vojnik. Kapetan garde je postao1656. godine, a dve godine kasnije postavljen je za potporučnika musketara. Kapetan-poručnik puka i brigadir konjice postao je 1667. godine.

D'Artanjan je poginuo 25. juna tokom opsade Mastrihta 1673. godine.

Armand de Sileg D'Atos D'Otvil kao Atos

Dimin Atos je bio najstariji u grupi, ideal plemenitosti, mudar i ogorčen. Istorijski Atos rođen je 1615. godine, kao mlađi od dva brata. Zna se samo da se pridružio musketarima 1640. ili 1641. godine i da je umro u Parizu 21. decembra 1643. godine.

Zapis o njegovoj smrti i sahrani čuva se u crkvi Saint-Sulpise u Parizu:

Procesija, služba i sahrana pokojnog Armanda de Silega D'Atosa D'Otvila, musketara kraljeve garde, gospodina od Bearna, obavljena je blizu pijace u Pre-auk-Klerksu.

Istoričari veruju da je Atos umro prilikom duela jer je travnjak Pre-auk-Klerksa je bio popularno mesto za ove vrste aktivnosti.

Isak de Porto kao Portos

Istorijska ličnost koja stoji iza lojalnog, sujetnog i simpatičnog Portosa bio je Isak de Porto. Rođen u porodici Hugenota u Pou oko 1617. godine, pojavio se 1640-ih kao član Garde koji je služio pod De Esartom. Iako se pretpostavlja da se kasnije pridružio musketarima, ne postoji dokaz za to. Porto se vratio u svoj rodni Bearn do 1650. godine, gde je služio kao čuvar municije u Navarensu.

Portov život nakon toga je misterija, a lokalna tradicija kaže da je umro kao čovek od ugleda 1670. godine. 

Henri D'Aramik kao Aramis

U Diminom deli Aramis je mladić koji je učio za sveštenika pre nego što se pridružio musketarima. Zarobljen u političke intrige, on je jedini od četvorice koji je u knjizi preživeo.

Njegov istorijski pandan je Anri D'Aramik, rođen oko 1620. godine, u Aramiku u Bearnu. Njegova porodica je bila aristokratska, a u istorijskim knjigama se prvi put pojavljuje 1376. godine. Aramik je bio laik-opat, opatije u Aramiku. Iako nije upravljao opatijom, ubirao je njene prihode. Aramik se pridružio musketarima u leto 1640. godine, služeći pod Trevilom. Ostao je nekoliko godina, ali se ne zna koji je čin imao. Vratio se u Bearn do februara 1650. godine i se oženio se Žanom de Bearn-Bonas.

Umro je pre septembra 1681. godine, kada je njegov drugi sin Kleman nasledio porodičnu imovinu nakon što je stariji sin Arman umro bez potomstva.

Žan-Arno du Pirer de Trevil kao gospodin de Trevil

Dimini musketari su služili u vreme godpodina Trevilom, čiji je istorijski pandan bio Žan-Arno du Pirer de Trevil.

Pravo Trevil je rođen 1598. godine, u Oloron-Sent-Mariju u Bearnu, postao je pitomac u puku Garde 1616. godine. Musketarima se pridružio 1625. godine. Učestvovao je u opsadi La Rošela pre nego što je unapređen u kapetana-poručnika 1634. godine, a ovu funkciju je zadržao sve dok musketari nisu raspušteni 12 godina kasnije.

Trevil je takođe bio i dvorjanin, on i njegov zet Des Esart, kao plemići, nisu odobravali Rišeljeovu politiku i gledali su na njega kao na neprijatelja. Oni su nakratko proterani sa dvora nakon zavere protiv kardinala. Nakon vraćanja musketara, Trevil je prepustio svoju nekadašnju funkciju jer ga je više interesovalo da brine o svojim imanjima u Bearnu. Umro je 1672. godine. 

Možda će vas interesovati i:

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka