4.000 godina stara lobanja upravo nam je otkrila svoje lice: Posedovala je zanimljiv spoj muških i ženskih osobina

Žena i dete iz kamenog doba najstariji su skeleti pronađeni u toj oblasti Švedske.

Hiljadama godina kasnije, 2020, Oskaru Nilsonu, arheologu koji pedantno rekonstruiše lica, obratili su se kustosi iz Muzeja Vesternorland u Švedskoj. Muzej je u svom posedu imao dva skeleta iskopana pre jednog veka iz zaseoka poznatog kao Lagmanseren, kojima je želeo da "udahne novi život".

Žena i dete iz kamenog doba najstariji su skeleti pronađeni u toj oblasti Švedske. Povodom izložbe koja prati 9.500 godina ljudskog stanovanja u Švedskoj, Muzej je želeo je da pokaže posetiocima najstarije lice sa severa — ženu iz Lagmanserena. 

Tokom proteklih 20 godina, Nilson je postao pionir rekonstruktivne arheologije, oživevši više od stotinu davno preminulih ljudskih predaka. Lica koja rekonstruiše, njemu i milionima ljudi u muzejima širom sveta, pravi su portal u prošlost.

On počinje svoj rad nanošenjem više od deset mišića napravljenih od gline na 3D štampanu repliku lobanje. Zatim postavlja male klinove da označi dubinu tkiva, koja varira u zavisnosti od pola, starosti, težine i etničke pripadnosti pojedinca. Ovi klinovi drže sloj kože od plastelina.

Mnoge karakteristike se mogu tačno predvideti korišćenjem zapisa ostavljenog u kostima. Kada je Nilson počeo da rekonstruiše lice žene iz kamenog doba, znao je sledeće: bila je visine nešto ispod pet stopa - niska čak i za svoje vreme. Imala je izbačene zube, koji su joj na poseban način oblikovali usta. Nos joj je bio pomalo asimetričan. Oči su joj bile nisko postavljene, a donja vilica je bila je prilično muževna. Posedovala je zanimljiv spoj muških i ženskih osobina, pomislio je.

Otkako je počeo da oživljava lica, 3D štampanje i DNK tehnologija su napredovali, i omogućili mu da dođe do neverovatnih detalja. DNK izvučen iz dobro očuvanih kostiju može da otkrije boju kose, kože i očiju - tri dela koja su tokom ranijih rekonstrukcija bivala predmet nagađanja. Sada su ove informacije veoma pouzdane.

Ali kod žene iz Lagmanserena, DNK nije mogao da se pronađe. Umesto toga, Nilson je analizirao istorijske migracione obrasce. Živela je u vreme kada su prvi poljoprivrednici ušli u Skandinaviju i počeli da se mešaju sa grupama lovaca-sakupljača. Utvrdio je da je verovatno bila svetle puti i tamne kose.

Nakon tog procesa, za koji kaže da je strogo testiran, Nilson napušta oblast naučne verovatnoće i ulazi u drugu fazu: svoju maštu. Za razliku od pola, boje kože i zuba, izraz lica se ne može sačuvati u kostima. "Moram da oživim lice, tako da steknete utisak da vas ona zapravo gleda", kaže on.

Ali on se uzdržava od toga da bude previše kreativan – prikazivanje snažnog osećanja kao što je bes, na primer, strogo je zabranjeno, kaže on.

Kada je razmišljao o ženinim očima, pomislio je na dečaka sa kojim je sahranjena. Dečakov skelet je bio previše oštećen da bi mogao da se rekonstruiše, ali Nilson je želeo da ga uključi. Zamišljao je da je dečak njen sin, a da ga ona posmatra dok trči ispred nje. Oni su verovatno bili lovci sakupljači, koji su putovali za životinjama.

Nilson zna da je njegov posao dobro obavljen kada se posetilac muzeja nagne ka licu da bi ispitao njegove detalje, a zatim poskoči unazad, kada oseti nelagodu zbog blizine.

Nilsonu je za ovu rekonstrukciju bilo potrebno 350 sati. Kada je završio, žena je bila obučena u štavljenu životinjsku kožu koju je tehnikama iz kamenog doba napravila Nilsonova koleginica Helena Gjaerum. Ogrlica od ptičjih kandži visi sa njenog vrata, a kosu drži u čvrtsoj punđu, kako bi je sklonila sa lica dok je putuje među drvećem.