Napoleon je shvatio da vojska ne sme da bude gladna. Ali kako to omogućiti?
Istoriju konzervirane robe su, izgleda, dosta zadužila dva sukoba. Tokom Napoleonovih ratova (1792-1815), čuveni francuski vojskovođa shvatio je neophodnost nove metode u cilju očuvanja sitosti svojih trupa. Bonaparta je odlučio da nagradi čoveka koji će taj zadatak uspešno rešiti i 1810. godine francuski poslastičar Nikola Aper je došao do rešenja.
Istovremeno, u Engleskoj Piter Durand razvio je svoj način zagrevanja i "zaptivanja" hrane u posudama od kalaja. Tokom mnogo godina, u Evropi i Sjedinjenim Državama metode konzerviranja hrane ostale su iste; nakon pripreme, hrana se zagrevala na nešto više od 120 stepeni Celzijusa i potom se posuda zaptivala. Tako je bilo do eksperimenata Luja Pastera u kasnom XIX veku.
Proces konzerviranja hrane nije doživeo veliki pomak sve od Prvog svetskog rata, kada su potrebe vojske ponovo postale prioritet i kada počinje era konzervirane hrane kakvu znamo i koristimo danas.
