Od stare beogradske četvrti malo toga je ostalo: trošne kuće, hanovi, kafane i njeni legendarni stanovnici preselili su se u uspomene.
Džombasta, turska kaldrma i kućice oblepljene blatom, sa krovovima od ćeramide. Poneka je imala i doksate. Dvorišta ograđena tarabama iza kojih su se nazirale uređene bašte i česme...
Naša prestonica je 1900. godine imala oko 90.000 stanovnika i čak 14 skadarlijskih kafana. U njima se živelo skromno i najčešće su bile utočište siromašnih. Deca su se bezbrižno igrala u kaldrmisanom sokaku, s jeseni su tuda prolazili nadničari da bi, sekirom i ručnom testerom, stanovnicima celog kraja spremili drva za duge i ledene zimske noći, domaćice su išle na Bajlonijevu pijacu, a one druge su se povrćem i voćem snabdevale iz svojih bašti.
Foto: Shutterstock
Kafane su opstale
Što se kafana tiče, najveći broj je porušen, neke su opstale, pa traju i danas, ali je zato ulaz u Skadarliju potpuno promenjen. Fotografi su zabeležili da je tih godina već postojala zgrada sadašnjeg Doma Vojske, kao i ona na početku aktuelnog Bulevara despota Stefana.
Upoznajte Beograd: Ko je bio Toša iz Tošinog bunara?
O prošlosti Skadarlije ispisane su mnoge stranice, ali samo fotografije mogu da dočaraju kako je izgledala pre skoro devet decenija. Turci i Srbi je naseljavaju 1835. godine, podižući prve kuće sa baštama, tako da je zauzimala prostor između Stambol kapije i Vidin kapije. Kroz centar tadašnje Skadarske ulice prolazio je zid, a iznad njega vodovod, povezujući Terazije i česme u skadarlijskoj mahali. U podnožju zida brzo su počeli da se grade hanovi, preteče kafana.
Foto: Shutterstock
Nekada su se deca igrala u Skadarliji
U Zetskoj i Skadarskoj ulici oko 1933. godine još je bilo kuća sa doksatom. Da bi okolina promenila izgled i dobila veće i modernije zgrade, pojedine kuće su morale da budu srušene. Autentičnost je najduže sačuvala Skadarska ulica, krivudava, uska, sa kaldrmom i potočićem koji je, kad padne kiša ili se topi sneg, tekao po sredini. Upamćen je tu i poneki jendek, posebno omražen od kafanskih gostiju.
Mnoge kuće su opstajale i tridesetih godina 20. veka, što se vidi i na nekoliko fotografija. Malobrojne ulične svetiljke nisu bile dovoljne da proteraju mrak, u kućama bi čkiljila poneka sijalica.
Beograd ispod Beograda: Upoznajte podzemni svet glavnog grada Srbije
Menjala je lice Skadarlija, dobijala nove žitelje i nove kafane. Nekih, nažalost, odavno nema: „Bum keler”, „Vuk Karadžić”, „Bandist”, „Mala pivara”. Stalni gosti bili su glumci, pesnici, slikari, pripovedači, novinari. Ko zna koliko je prijateljstava ovde iskovano, vina i rakije popijeno, razne hrane utrošeno. I mnoge ljubavi su baš u skadarlijskim kafanama buknule. Neke su imale srećan kraj, druge su ostale neostvarene. Pisac Janko Veselinović je bio zaljubljen u glumicu Velu Negrinovu „za kojom je uzdisalo pola Beograda”.
Ljubav se nije posrećila ni pesniku Vojislavu Iliću. Stihovima je ovekovečio lepotu glumice Zorke Kolarović Teodosić, ali ni to nije pomoglo „da ga primeti”. Nažalost, ona je u poznim godinama od svih bila zaboravljena...
Foto: Shutterstock
Omiljeno mesto srpskih pisaca
Skadarlija je bila i ostala najlepši sokak stare beogradske boemije. Važilo je pravilo „da ako nisi viđen u Skadarliji, nisi boem”. Čuveni frulaš Sava Jeremić počeo je da svira 1928. godine upravo u ovdašnjim kafanama. Skadarlijska dama ovog doba, glumica Ljiljana Jakšić skoro dve decenije se druži sa gostima, recitujući stihove Tina Ujevića, Đure Jakšića, Vladislava Petkovića Disa, Duška Radovića.
Upoznajte Beograd: Po kome je ulica Gospodara Vučića dobila ime?
"Goste doživljavam kao da su došli kod mene u kuću pa nastojim da ih zabavim, da im veče bude što prijatnije", kaže ona.
Od stare Skadarlije, na koju se podsećamo ovim fotografijama, gotovo da je malo toga ostalo. Trošne kuće, hanovi, kafane i, naravno, mnogi njeni legendarni stanovnici preselili su se u uspomene gde im je, sasvim sigurno, najlepše i najsigurnije.
Stvarali je dobri ljudi
Foto: Shutterstock
Poznati violinista i hroničar Skadarlije Jovan Malešević Tuto s oduševljenjem i nostalgijom je govorio o ovoj boemskoj četvrti: „Skadarliju su stvarali dobri, porodični ljudi, domaćini, trgovci, ugledni građani, ali i mnogi koji su imali boemsku crtu, bili slobodniji u ophođenju i čije su profesije slobodnije – slikari, pisci, novinari, glumci. Svi su voleli pesmu. Onu pravu, narodnu muziku. Voleli su da slušaju i moju violinu. Često su mi govorili: Sviraj, Tuto, ne prestaj!”
Dert do zore zbog Sofke
Čuvena pevačica sevdalinki Sofka Nikolić Skadarliju je davne 1932. godine opisala ovako:
„Zima, sneg pošteno napadao, čeka se Nova godina. Idemo iz jedne u drugu kafanu, ja, moj muž Paja Nikolić, koji je svirao violinu, i još 25 njegovih muzičara. Skadarlija se ori od pesme, igre i veselja. Gazim sneg u svečanim cipelama, haljina mi se vuče po njemu, ogrnuta sam nekim lakim kaputom, ali hladnoću ne osećam. Urnebes je nastao kad smo, tačno u ponoć, ušli u kafanu „Tri šešira”, kako je i bilo dogovoreno. Zapevam onu čuvenu pesmu „Kolika je Jahorina planina”, a odmah potom i „Cojle, Manojle”. Počnu da lete čaše i tanjiri, srča na sve strane. Niko ne sedi, svi pevaju i aplaudiraju. Dert kakav se retko viđa. I, tako do zore. Sledeće večeri sve ispočetka. Naravno, u nekoj drugoj skadarlijskoj kafani...”
U fotodokumentaciji „Politike” postoje autentične fotografije o izgledu Skadarske i Zetske ulice iz 1933. godine kad su mnoge kućice uporno odolevale zubu vremena, a druge su rušene da bi ustupile mesto modernim zgradama.
Izvor: Politika
