Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

"Plava tišina": Put za Had

Pročitajte treće poglavlje romana "Plava tišina" Gordane Zalad.

  Izvor: Foto: Wikimedia Commons

U saradnji sa IK "Evro-Giunti" poklanjamo vam deo poglavlja pod nazivom "Put za Had".

Dva ozbiljna muškarca neodređenih godina sede u isposnički praznoj sobi i gutaju Nataliju strogim pogledom. Onako tanušna, tamne kose a svetle puti, u izgužvanoj haljini, pocepanih čarapa, izgledala je kao dete. Zgusnuta hladna atmosfera joj se obavija kao bršljan oko tela i polako se spušta niz kičmu. Namerno je puštaju da čeka i da avetinjska tišina učini svoje. Obuzima je strah, što joj se vidi u očima, ali je stegla zube i gleda pravo u čoveka koji sedi s leve strane stola. Ta tišina i pogledi bili su joj dugi kao večnost.

Dokle više misle da me ovako posmatraju? Šta hoće?, mislila je, osmelivši se uz usiljeni osmeh da pita: „Zašto sam ovde, molim vas?”

Dežmekasti sleva naglo ustade, priđe joj hitrim bučnim korakom i ošamari je toliko snažno da se Natalija jedva zadrža na nogama. Bol, šok, očaj, poniženje, nikad ranije nije dobila batine. Mili Bože, šta sam im skrivila?, prolete joj kroz glavu.

„Nisi ovde da postavljaš pitanja, već da na njih odgovaraš! I ako si imalo pametna reći ćeš nam svoj revidiran stav pa ćeš biti puštena u svoje buržoasko gnezdo”, reče dežmekasti islednik i vrati se na svoje mesto.

„Šta treba da revidiram? Ja uopšte ne znam šta vi očekujete od mene. Na završnoj sam godini klavira, na Akademiji i…”

„Znamo mi vrlo dobro šta radiš i ko si”, prekide je islednik. „Ti treba sama da nam to kažeš i da se pokaješ da bi mogla da izađeš odavde”, sada je već povisio glas.

Posle iznenadnog i silovitog šamara, Natalija je bila zgranuta i nije mogla da se pomeri. Sva se sledila od straha. Islednik njeno ćutanje shvati kao protest i kratko se izdra:

„Marš!”, i pokaza joj na vrata koja je stražar smesta otvorio.

Natalija se nadala da će joj reći kako je posredi greška i kako može da se vrati u svoj topli dom; možda čak i da joj se izvini jer su pogrešili; u svojoj naivnosti htela je da im kaže i ko joj je otac i gde on radi.

Bez reči, u šoku, s naporom je zakoračila prema vratima gledajući neodređeno ispred sebe. Ceo njen svet je srušen u toj sobi pred dvojicom islednika.

Šta sam ja uradila tim ljudima? Ko su oni uopšte? Šta hoće od mene? Šta da im to kažem? Koji stav da revidiram? Stav. Šta je uopšte stav? Mišljenje ili verovanje?

Stražar je grubo gurnu u ćeliju i ona ostade još dugo da stoji pored vrata, sve dok je Mira ne pozva da joj priđe. Kao robot se pokrenu i spusti na gole daske. Obraz joj je i dalje bio crven od udarca. Mira je prihvati u zagrljaj i stade da joj gladi kosu ljuljajući se s njom u laganom ritmu. Mekoća njenog krupnog tela umiri načas Nataliju. Osećala se kao u majčinom zagrljaju i ubrzo utonu u nemiran san.

Kada je otvorila oči, još je bila noć. Sve žene su spavale. Zgurena pored Mire prizva u sećanje razgovor od pre nekoliko nedelja, koji su vodili za večerom u njihovoj trpezariji.

„Danas su odveli doktora Nikolića i nije se vratio. Uh, ovo su mnogo teška vremena”, rekao je otac i neka senka bojazni prelete mu licem.

„A zašto su ga odveli?”, upitala je.

„Uhapsili su ga, draga moja. Zlo je vreme. Molim te da se ni u šta ne petljaš. Ni sa kim ne pričaj o politici, a posebno ne o Rusima. To je danas najstrože zabranjeno.”

„Šta bih ja o politici mogla da kažem? Mene to uopšte ne zanima.”

Vrativši se u stvarnost Natalija pokuša da se seti gde i šta je mogla da kaže, i kome; jer očigledno nije posredi nikakva greška, kako se naivno nadala u početku. Oni znaju nešto što ona ne zna. Koliko god da je razmišljala, nije uspevala da nađe razlog zbog koga bi trebalo da je smeste u tamnicu. Politika je nije zanimala, što je pokušala da kaže isledniku, ali je on nije slušao, uporan u nastojanju da iznudi njen revidiran stav. Ali kakav stav? Ona nikome nikakve stavove nije iznosila jer ih o politici nije ni imala.

Natalija lagano pređe rukom po obrazu i to je podseti na njen prvi šamar u životu i oseti u trenu strah, ogroman strah od nepoznatog, od onog što možda sledi a što će biti gore od šamara. Šta da im kaže? Šta bi oni to voleli da čuju od nje? I ko je uopšte mogao nju da prijavi? Zar nju? Jedinicu u roditelja koji su je toliko pazili da im ništa nije moglo promaći, osim poneke devojačke tajne koju je delila s Ružom. Šta sutra da kaže isledniku? Da pita Miru? Da li ona sme da joj kaže zašto je ovde? Jedino je u nju imala poverenja; ona joj je kao majka, samo je starija od njene Melanije.

Mili Bože, kako li ona sada brine gde sam ja. Tata se sigurno raspitao i zna; kada bi barem došao u posetu, on bi mi rekao šta da kažem. Ali Mira kaže da nema poseta. Šta su ove žene učinile da bi dospele ovde? Da bar neko hoće da razgovara o tome… Natalija se mučila raznim nagađanjima veoma dugo, gotovo do buđenja ostalih zatvorenica.

Nakon šest dana, ponovo su je pozvali kod islednika. Ovog puta dežmekasti je sedeo sam u istoj onoj hladnoj i praznoj sobi. Uplašeno ga je pogledala, ali na njegovom smrknutom i ozbiljnom licu ništa nije mogla da dokuči, niti je mogla da pronikne u njegove misli, onako kako je on čitao strah s njenog lica. Borio se protiv sebe, protiv svoje dužnosti – ni on nije bio bezbedan, jer svako je svakog mogao da kompromituje. Kada bi samo smeo da joj kaže šta da ispriča pa da je oslobodi, ali onda ode i on… A podsećala ga je na njegovu sestru Radu, samo što je bila mnogo nežnija i bilo mu je nezamislivo da je govorila ono što piše u prijavi. Toliko je žena i muškaraca prošlo kroz njegovu sobu otkako je došao za islednika, i nikada se nije dvoumio kao sada, što ga je dodatno ljutilo. Iznenada ga je spopao nekontrolisani bes. Zna da ne sme ni na koji način da joj stavi do znanja kako želi da joj pomogne jer bi ona to mogla posle da ispriča nekome, a onda je nadrljao. Već se desilo da je jedan islednik zabrljao ne ponašajući se u skladu sa propisima i zaglavio u zatvor na „mermeru”. Zašto bi uostalom on mislio na tu malu buržujku? A opet, i sam pogled na te nežne ručice kao u devojčice…

Nije to za nju. Ma šta je to sa mnom, nisam ni ja normalan pored svih ovih nesrećnica koje svakodnevno ispitujem. Obuzimao ga je sve žešći bes koji je prerastao u zajedljivost; duboko u duši nije voleo posao koji je radio. On je samo jedan običan činovnik koji se priključio partiji za vreme rata i zajedno sa svojom brigadom obreo se u Beogradu nakon oslobođenja. Ali vreme je bilo takvo da si morao da slušaš, ćutiš i izvršavaš sva naređenja bez pogovora.

„Kaži, Natalija, ono što imaš da kažeš pa da ja i ti završimo razgovor!”, trudio se da zvuči ozbiljno i strogo.

„Druže isledniče, ja ne znam šta treba da vam kažem. Ja…”

„Tvoje vreme polako ističe. Od sada će po tebe biti mnogo gore. Dao sam ti šansu da revidiraš i popraviš svoj položaj, ovako…”, zastao je na tren, ali brzo se pribrao i dreknuo: „Marš napolje!”

To je bio kraj njegovog ispitivanja Natalije. Nakon toga, danima je nisu zvali na razgovor, što je bila psihološka taktika lomljenja čoveka koji čeka, a ne zna ni šta, ni koliko dugo. Nataliju je ta neizvesnost iscrpljivala.. Sve više ju je obuzimala apatija i otupelost, ne znajući u šta više da veruje, i dalje ubeđena da je sve greška i da će je otac uskoro odvesti kući.

U početku zatvorenice su od islednika dolazile uglavnom raskrvavljenih noseva, neke čak surovo izudarane. Izgledalo joj je da nijedna nije revidirala svoj stav, ma šta to značilo.

Software:Adobe Photoshop CS6 (Windows) Created: 2014:09:02 16:09:40
Izvor: Profimedia/Shutterstock
Foto: IK "Evro-Giunti"

Tagovi

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Priroda

Nauka