Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

"Na vratima istoka": Planine koje pridržavaju nebo

Pročitajte odlomak iz knjige Viktora Lazića, deo o Kavkazu, zemlji magičnih planina.

  Izvor: Kavkasko selo Adiši Foto: Shutterstock

U saradnji sa IK "Laguna" poklanjamo vam uvodni deo putopisa.

Nebo nad Kavkazom pridržavaju visoke planine smeštene između dva mora, koja to zapravo nisu. Jer, Kaspijsko more je u stvari jezero, a i Crno more bi to bilo, da nije uskog Bosforskog moreuza.

U tom malom pojasu planinskog venca koji razdvaja dva mora a spaja dva kontinenta, Evropa zariva svoj nos u nebo; vrh planine Elbrus najviša je tačka evropskog kontinenta.

Ni manjeg prostora, ni više nevolja; ni manje zemlje, ni viših planina – spram kojih jedino ljudska glupost stoji viša i čvršća.

Ka najlepšim i najtežim trenucima života uvek se kreće olako i prosto. Kavkaz me je dočekao kao kakav iskusan boem, postavio me za svoj kameni sto i krenuo da recituje svoja dela, pružajući mi nepresušne izvore inspiracije. Sa neskrivenim nemarom džina pokazao mi je da najviše nađu oni koji ništa ne traže, da smisao postoji i kada za njega ne znamo, i da tumarati može samo onaj koji – nije izgubljen.

Kavkaz je jedan od najraznorodnijih delova planete. Jezici više od pedeset etničkih grupa čine čak tri familije jezika! Na tom čvorištu planete živi šest hiljada četiri stotine vrsta visokog bilja, od čega je čak hiljadu i šest stotina endemsko! Više od hiljadu vrsta paukova svedoci o postojanju praistorijskih šuma koje nije uništilo ni ledeno doba. Zato će ih ugroziti ljudska ruka…

Na Kavkazu se prepliću različite religije, pa čak i razne vrste klime! U maloj Gruziji, prosečna godišnja temperatura kod planine Kazbeg je minus šest stepeni, a u gradu Suhumiju, plus petnaest stepeni Celzijusa!

Svoju šapu su ka ovom raju pružali mnogi, od starog Rima, Turske i Persije do Velike Britanije i arapskih zemalja. Tuda danas prolaze važni gasovodi i naftovodi, razna roba i njeni bezbrojni pratioci…

Severni Kavkaz Rusiju smatra svojim domom. Južni Kavkaz je podeljen na tri države: Gruziju, Azerbejdžan i Jermeniju**, dok je jedan mali deo pod kontrolom Turske i Irana. Kako je ovdašnjim narodima Rusija često bila majka, ređe maćeha, gotovo svuda se govori ili bar razume ruski jezik. Kavkaski venac odavno je u miru sa samim sobom: tu nema geoloških potresa; zemljotresi su takva retkost da se i ne pamte, svi vulkani su davno ugašeni. Samo još u ljudima tutnji neverovatna snaga, tvrdokornost duha koja je, pored sjajnih umetničkih dela, svakom stoleću priuštila i strašne ratove.

Među kavkaskim narodima postoji verovanje da je i kamen u stanju da oseća i govori. Zbog gorkog sukoba dva pravoslavna naroda, Gruzina i Rusa, sigurno je ovde svaka planina zajecala. U bezbrojnom nizu stvari koje su ovim narodima zajedničke, našla se i velika, i naizgled bezrazložna, ljubav prema Srbima.

Kavkaz – to je Balkan u ogledalu. Pravoslavlje, te urođena borbenost i tvrdoglavost, burna istorija i kultura, turska okupacija, večiti ustanci i ratovi, samo su delić nasleđa koje nam je zajedničko. U Kavkazu imamo brata blizanca a toga nismo svesni!

Kavkaz je, kao i Srbija, bio u sastavu Rimske imperije: tada su trasirani glavni putni pravci, razvijena trgovina i svest o civilizaciji i svetu. Posle podele Carstva, i Balkan i Kavkaz bili su u naručju Vizantije, koja nas je zadojila pravoslavljem i kulturom.

U srednjem veku i Srbija i države Kavkaza, na razmeđu puteva i civilizacija, doživele su svoje zlatno doba. Kada su turska plemena nagrnula iz Azije, Kavkaz i Balkan su, jedan za drugim, pali u naručje okrutnog osvajača. Baština starih država je uništena, mnogi su pod teretom života prihvatili islam i otuđili se od svog naroda. Svest o bogatoj prošlosti očuvana je samo zahvaljujući usmenom predanju, koje je doseglo izuzetne književne visine.

Ruska pomoć je bila presudna za oslobađanje obe regije od turskog ropstva. Zbog strašnih zlodela, jermenske, gruzijske i srpske vođe molile su pravoslavnu Rusiju da im pruži zaštitu. Kavkaske države su još u osamnaestom veku pristale da, po oslobađanju, postanu deo Ruskog carstva, dok Karađorđe to nije prihvatio.

Knez Miloš, rođeni diplomata, rešio je da zahvali na ruskoj pomoći koja se, pre svega, ogledala u hiljadama Rusa i kavkaskih dobrovoljaca, koji su stradali na srpskim frontovima. Prema legendi, odlučio je da srpska zastava postane ruska trobojka okrenuta naopačke! Kako je zabeleženo, smatrao je da to neće oštetiti odnose sa Zapadom, jer „Austrijanci se neće dosetiti, a Rusima ce biti drago“.

Rusko-turski rat 1877–1878. vođen je u širokom pojasu od teritorije Srbije, preko Bugarske, Crnim morem do Kavkaza. Glavnokomandujući srpske vojske tokom rata bio je poznati ruski general Černjajev, koji je neko vreme bio i general na Kavkazu. U Srbiju je, baš kao i na Kavkaz, tada pohrlilo mnoštvo ruskih dobrovoljaca, među kojima i pukovnik Rajevski – Vronski iz Ane Karenjine. Rezultat tog zajedničkog balkansko-kavkaskog poduhvata bilo je konačno oslobođenje Kavkaza i većeg dela Balkana.

Prvi svetski rat je podjednako udario na Kavkaz i na Srbiju. Posle zajedničke borbe protiv Turaka, Jermenija i Gruzija su zbog raspodele teritorije zaratile međusobno, baš kao i Srbija i Bugarska nešto ranije. Nakon pobede boljševika, Lenjinovom odlukom deo oslobođenih teritorija se vraća Turskoj, u zamenu za savezništvo, koje nije bilo dugog daha. Tako je ogroman broj Gruzijanaca i Jermena (u tom trenutku – više miliona pravoslavnih) ostao da živi pod turskom vlašću, a danas im se jedva nazire trag.

U Drugom svetskom ratu Hitlerove armije su pohrlile ka ovim brdima u nadi da će na vreme osvojiti važna naftna polja i ključne puteve. Crno zlato Azerbejdžana, zahvaljujući kojem su se kretala skoro sva ruska vojna vozila, i ustanak u Srbiji, koji je sprečio da u odsudnom momentu četrdeset četiri neprijateljske divizije budu upućene na istočni front, važan su doprinos ruskoj pobedi nad fašizmom.

Komunizam je sa sobom doneo nove žrtve. Kada je velika država propala, sa njom su nestali  jedinstvo i mir. Devedesete nisu ništa manje krvave na Kavkazu nego što su bile na Balkanu – sa nizom građanskih ratova, otcepljenih provincija i stotinama hiljada izbeglica.

Gruzija je, čak, imala i svog Miloševića, Eduarda Ševarnadzea. Poznat po izreci da za građane Gruzije „Sunce ne izlazi na istoku, već na severu, u Rusiji“, posle niza neuspelih građanskih ratova, hiperinflacije, prosečne plate od tridesetak dolara i neviđene korupcije, te neuspelog pokušaja da se približi Americi, postao je symbol gruzijske propasti. Sličnost njegove porodice sa porodicom Milošević je frapantna: njegova žena je pisala knjige i uređivala novine, a ćerka je upravljala televizijskom stanicom.

Po ugledu na srpski Otpor, formirana je organizacija Kmara (Dosta!). Čak su za pobunu uzeli i isti simbol – stisnutu crnu pesnicu. Posle izborne krađe usledile su velike demonstracije, a vojska je odbila da uvede vanredno stanje koje je naredio predsednik. I gruzijski parlament je, da bi predsednik dao ostavku, morao da gori u plamenu…

Nesrećni Ševarnadze i njegov naslednik Mihail Sakašvili tek su dvojica u plejadi diktatora kojih je na Kavkazu toliko da bi ih čak mogli izvoziti. Nije slučajno baš Staljin došao sa ovog područja. Nešto ih u kavkaskom mentalitetu stvara, praveći od diktatorskih porodica dinastije, koje uglavnom završavaju u krvi i nesreći – svojoj, i svog naroda. Ti ljudi, za koje su ruski klasici ruski novac, rusko oružje i ruska nafta, vrlo su konzervativni. No, uprkos tome, lako navlače kostim demokratije ili bilo koji drugi kostim – po potrebi, što svi drugi prihvataju, jer gde je moći i novca, tu i go car može da se hvali svojim odelom. U tim predelima političke protivnike (čitaj: sve koji mrko pogledaju sliku vladara) ubijaju ili progone kao glinene golubove. I dan-danas na Kavkazu ima diktatora, življi su nego ikad, upravljaju čitavim narodima. Oni na istoriji ostavljaju krvave mrlje i čini se kao da je jedina moguća politička promena – prelazak sa jednog na drugog… diktatora.

Svaki turista brzo se uveri da jedino o čemu ne sme ni misliti, a kamoli pisati, jesu lik i delo lokalnog kabadahije. Ukoliko ikada namerava da se vrati… Težak efekat diktature ogleda se  u ispiranju mozgova, u ubeđenju običnih ljudi u njenu neminovnost i ispravnost, pa se ekstremni stavovi, cenzura i uskogrudost šire brže i opasnije od najtežeg virusa.

Tagovi

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Priroda

Nauka