Elegantan kao da je krenuo na kakav prijem, u besprekorno skrojenoj beloj košulji i kaputu, sa obaveznom kravatom i šeširom, glatko izbrijan i diskretno namirisan, Pavle Beljanski u predvečerje stiže u atelje Save Šumanovića u umetničkom ...
Ova neformalna poseta generalnog sekretara poslanstva Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Parizu budućem velikanu srpskog slikarstva, ipak je i poslovna, pa se Pavle odmah udubljuje u tek započeti rad. Pogledom znalca brižljivo motri kako je umetnik rešio senke oblina čuvene Ajše kojom su bile slikarski zanete i mnoge Savine kolege. Uzdržano komentariše poneki potez, ne odajući buru emocija koju izaziva slika.
Budući da je Šumanovićeva porodica imućna, njihov se susret neće završiti pozajmicom za platu modelu ili skromnim obrokom, kao što se u sličnim prilikama često dešavalo sa siromašnijim ili rasipnijim prijateljima slikarima ovog diplomate. U slobodno vreme bio je potpuno posvećen odabiru novih dela za svoju rastuću kolekciju, što ga je činilo mecenom čitave generacije srpskih umetnika sazrelih između dva rata. Šumanovićev izraz „kolorističke osećajnosti, poetskog osećanja prirode, neposrednosti u postupku, harmonije jedinstvene unutrašnje sadržine”, odgovarao je sofisticiranom estetskom ukusu Beljanskog. I ne samo estetskom, jer je već „opasno zaraženi” kolekcionar verovao da delo trajne vrednosti sadrži ne samo formu, već i duh, „kao odraz sopstvenog vremena”.
U još jednom će Beljanski postupiti u skladu sa svojim rangom, ali i karakterom: ljubazno će odbiti Savin poziv da se priključi veselom umetničkom društvu u noćnom osvajanju Pariza. Možda će mu ipak na vratima dati prvu ratu za nedovršenu sliku, kao predujam za ovu ili neku drugu kupovinu.
„Otprilike ovako je mogla da izgleda scena u ateljeu bilo kog od naših slikara koji su se krajem treće decenije XX veka usavršavali u Parizu, o čemu svedoči bogata prepiska između kolekcionara i umetnika”, kaže dr Jasna Jovanov, direktorka Spomen-zbirke Pavla Beljanskog u Novom Sadu, u sklopu koje je i Memorijal nazvan po darodavcu, gde je pohranjena obimna dokumentacija, lične stvari, nameštaj, umetnički predmeti iz doma kolekcionara, kao i Memorijal umetnika koji čine eksponati vezani za autore.
Atipična postavka bez striktnog hronološkog reda nalazi se u zgradi na novosadskom Trgu galerija, odmah do Galerije Matice Srpske. Prvo je posleratno specijalistički građeno zdanje ove vrste i izuzetno ostvarenje Ive Kurtovića. Sadrži antologijska dela srpskih modernih slikara i vajara (zastupljenih u manjoj meri) iz prve polovine XX veka. Zbirka je nastajala decenijama, brušena konceptom koji je u samom početku bio širok i raznorodan.
Rođen u Velikom Gradištu 1892. godine, u uglednoj vojvođanskoj porodici u kojoj je generacije sveštenika smenio otac lekar, Pavle se opredelio za studije prava. Započeo ih je 1910. godine u Beogradu, sa jasnom mišlju da se posveti diplomatiji, a nastavio 1912. godine u Parizu, na Sorboni, zbog balkanskih ratova rasplamsanih na ovim prostorima. To herojsko vreme, obeleženo delirijumom radosti zbog pobede nad Turskom, zatim i nad Austrougarskom imperijom u I svetskom ratu, čemu je Beljanski doprineo kao borac Đačkog bataljona i pripadnik Telegrafskog odeljenja, gde je prekomandovan zbog tuberkulozom narušenog zdravlja, ostavlja trag i na likovnoj umetnosti koja docnije počinje da ga okupira.
Beljanski prekida doktorske studije jer ga nova država, Kraljevina SHS, angažuje u diplomatiji kao pisara I kategorije u Stokholmu. Napredujući u službi, uvećavao je zbirku antikviteta, slika starih majstora, bez određenog fokusa.
Ta 1923. godina ga zatiče u Beču, gde stiže i mladi slikar Marino Tartalja s namerom da portretiše poslanika Lazara Bajića i na taj način nešto zaradi, ali je za štafelajem već bio iskusniji i poznatiji Paja Jovanović. Zato Tartalja predlaže Beljanskom da on, kao mlad slikar, naslika njega, mladog diplomatu.
Portret u pozajmljenoj uniformi najnižeg diplomatskog ranga danas zauzima počasno mesto u Memorijalu Pavla Beljanskog, a svojevremeno je često izlagan i 1929. godine odlikovan srebrnom medaljom i diplomom na Međunarodnoj izložbi u Barseloni.
Ovakva potvrda je bila značajna Beljanskom, inače skeptičnom prema „konvencionalnim ocenama likovnih dela”, a obdarenom osećajem za neprolazne vrednosti, nezavisne od trenutka i „modnog” pravca. Oslanjanje na taj instinkt dovodilo je do nepogrešivih odluka, čija je potvrda i jedna uspomena vezana za Jovana Bijelića. Po njoj je slikar, posmatrajući svoju „Kupačicu” na zidu kolekcionara, glasno zaključio da je od mnogo naslikanih radova, samo dvadesetak zaista dobrih, a jedan baš taj. Nastao tako što je umetnik, oduševljen modelom, „zaboravio sve što je ikada učio i video”, i jednostavno „to iščupao iz sebe”.
Sad već vrednu i obimnu zbirku, Beljanski je tokom II svetskog rata krio po sanducima u podrumu, sanjajući o izgradnji porodične kuće gde se slike neće gurati, a porodica o kojoj se nežno brinuo biti na okupu. Međutim, majčina smrt 1942. i pogibija sestara i brata 1944. godine u bombardovanju Svilajnca, gde su privremeno bili smešteni, ovu ideju je načinila tragično izlišnom. Na njeno mesto je došla želja da zavešta kolekciju, kao posvetu i trajnu uspomenu na Beljanske.
U nadi da će to moći da ostvari u Somboru, zbirku je u jesen 1945. godine izložio u novootvorenom Muzeju likovne umetnosti. „Izložba je bila značajna jer je publici omogućila celovitu sliku likovnih kretanja na beogradskoj sceni između dva rata i njihovih odjeka u drugim jugoslovenskim sredinama, i time pokazala da je mnogo više od obične privatne kolekcije, pa čak i od pregleda remek-dela u selekciji vrhunskog poznavaoca umetnosti”, kaže dr Jovanovljeva.
Ali somborska postavka je bila povod da ideološki instruirana kritika reaguje, burno napadajući njenu „antikomunističku” nepodobnost. Ogromna pažnja celokupnog diplomatskog kora sprečila je šire konsekvence po ovaj neprocenjivi pregled srpske moderne, a koju je podstakao Beljanski.
„To je bila prva pobeda umetnosti nad ideologijom”, zaključuje dr Jovanovljeva.
Treća korist se tiče samog kolekcionara koji je prvi put video svoju zbirku na galerijskim zidovima i mogao da zapazi mane. Da sagleda nužnost širenja zbirke s kraja I svetskog rata na početak veka, kad duh modernog prodire u srpsku umetnost i izvire poetika epohe kojom se Beljanski bavio. Interesovanje se stoga širi na opus Nadežde Petrović, Koste Milićevića, Milana Milovanovića, Vidosave Kovačević, ali i na vajarska dela (Riste Stijovića, Sretena Stojanovića, Mihaila Tomića...) čiji izostanak takođe postaje očigledan.
Kraj ove umetničke ere zaista označava kraj II svetskog rata, kako je Beljanski osetio, kao i promenu prosedea autora čiji je rad pratio – Mila Milunovića, Petra Lubarde, Ivana Tabakovića, Nedeljka Gvozdenovića, Marka Čelebonovića, Peđe Milosavljevića…, ali i smrt ponekog od njih. Zbirka se ipak širi na savremena, a dela srodna predratnoj poetici, skulpture Nebojše Mitrića i tapiserije Milice Zorić.
Važan za preispitivanje zbirke, somborski muzej se nije ispostavio kao njeno konačno prebivalište. Ne uspevajući da pronađe lokaciju u Beogradu, on konačno 18. novembra 1957. godine zaveštava svoje životno delo Novom Sadu i „narodu Autonomne Pokrajine Vojvodine”. Precizan darovni ugovor uključuje i izgradnju zgrade, što u je u vreme „kada kad su se gubile glave i zbog mnogo manje glamurozne imovine”, kako naglašava Jasna Jovanov, bio veliki uspeh, do danas neodgonetnut.
Spomen-zbirka je otvorena 22. oktobra 1961. godine, do kraja te godine je videlo 3.600 posetilaca, a knjiga utisaka postaje istorija Jugoslavije, njene diplomatije i političke strategije. Početkom 70-ih godina XX veka i tokom blokovske podeljenosti biva dokaz fenomena kakav u istočnim komunističkim zemljama nije bio moguć – da privatno lice pokloni takvu zbirku, a država je prigrli obezbeđujući sve uslove čuvanja i prikazivanja. „Vera Beljanskog da institucionalizacija zbirke ne mora da znači kraj njegovog životnog poduhvata već novi početak, novo trajanje koje će imati sopstvenu budućnost i nezavisan tok, dobila je opravdanje”, kaže dr Jovanovljeva, dodajući da ugovorom predviđeno polje delovanja omogućava da ova zbirka i danas bude „promoter najviših kulturnih vrednosti, meta odmeravanja snaga za kolekcionare, mesto celovitog umetničkog doživljaja” koji, kroz ovde organizovana predavanja studentima i posete predškolske i školske dece, biva podvrgavan novim vrednosnim sudovima.
„Misija velikog ljubitelja umetnosti, koji je preminuo 1965. godine, produžava se i dodeljivanjem nagrade za najbolji diplomski rad iz istorije umetnosti koju je Beljanski ustanovio, a finansijski podržao poklanjanjem slike ’Velika Iza’ Vlaha Bukovca”, objašnjava Nenad Radić sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, zaokružujući sliku o ovom prefinjenom patrioti.
