Lončarski zanat iz Zlakusa: Tradicija koja se u našem narodu prenosi sa kolena na koleno već vekovima - na listi Uneska

06.10.2023 09:58

Pored slave, kola i pevanja uz gusle, kao biser svetskog nasleđa na listi Uneska nalaze se i tradicionalni zlakuški zemljani lonci.

Izvor: Shutterstock / ilustracija

Zlakusa je prvo srpsko selo koje je svojim zanatom, tradicionalnim lončarstvom, ušlo na listu Uneska, kao biser svetskog nasleđa. Zemljano posuđe ručno se pravi na isti način vekovima. Od prirodnog materijala (mešavine gline iz sela Vranjani i kamena kalcita iz Rupeljeva) takođe stolećima ovde nepromenjenog. Na ručnom vitlu (kolu) oblikovanom, pečenom na više od 700 stepeni.

Ovo narodno majstorstvo prenosi se s kolena na koleno, a posuđe tako napravljeno i u ovo vreme lako nalazi kupce. Jela spremljena "na tihoj vatri" u tim negleđosanim sudovima: zemljanim loncima, sačevima, đuvečarama, pržuljama, činijama zdravija su i ukusom nadmoćna u odnosu na brzu hranu. Nazivaju ga posuđem za pretke i potomke, a Zlakusu selo lončara. Selo se nalazi na sredokraći puta između Užica i Požege.

Ponos i čast za selo

Ova tradicija zlakuška (meštani napominju da se tako kaže, a ne zlakuska, jer sebe od pamtiveka zovu Zlakušani), stolećima negovana i na mlađe prenošena tim proglašenjem decembra 2020. stekla je veliku čast.

"Ponosni smo. Znamo da su krsna slava, narodno kolo i pevanje uz gusle na toj listi, ali su oni odlika šireg srpskog prostora. Sada im je uz rame naša Zlakusa s lončarskim zanatom čiju izvornost čuvamo," govorili su ovde kad im je stiglo priznanje od Uneska.

Zaslužne za to su, pre svega, generacije seoskih majstora neumornih u jedinstvenoj izradi zemljanog posuđa. I danas ga u Zlakusi na tradicionalan način pravi dvadesetak veštih lončara.

Put do liste Uneska vodio ih je aktivnostima Ministarstva za kulturu Srbije, Nacionalnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe i Nacionalne komisije za saradnju s Uneskom, koji su pokrenuli proceduru upisa, te Etnografskog muzeja Beograd, Muzeja "Staro selo" iz Sirogojna, Udruženja lončara iz Zlakuse i grada Užica. Oni su, uz stručnu podršku dr Biljane Đorđević i beogradskog Narodnog muzeja, pripremili nominaciju. Nezaobilazan je i doprinos umetnice Sofije Bunardžić, čija Međunarodna kolonija umetničke keramike "Zlakusa" duže od četvrt veka modernom umetnošću pomaže oživljavanju starog zanata.

A prošle godine knjigom su promovisani istorijat i osobenosti ove tradicije. Reč je o delu (na srpskom i engleskom jeziku) "Zlakusko lončarstvo - nematerijalno kulturno nasleđe čovečanstva" dr Biljane Đorđević, u izdanju Etnografskog muzeja u Beogradu.

"Dobra glina i odgovarajuća tehnika omogućili su da zanat Zlakuse opstane i u ovom vremenu", podseća Biljana Đorđević u knjizi kako se ovo lončarstvo u tradicionalnom obliku očuvalo do danas.

Tu opisane zanimljivosti iz istorijata lončarskog zanata svedoče da je u drugoj polovini 19. veka Zlakusu jedini pomenuo Feliks Kanic u svojim putopisima, i to usputno, uz pominjanje Potpećke pećine. Tada se u susednim selima Potpeće i Roge takođe pravilo zemljano posuđe.

Početkom 20. stoleća u tek osnovanom Etnografskom muzeju ukazuje se potreba za nabavkom novih predmeta.

"Tako već 1902. Nikola Zega obilazi, između ostalog, i okolinu Užica. Njegove beleške, nažalost, nisu sačuvane, ali se u dokumentaciji Etnografskog muzeja nalazi fotografija iz Potpeća koju je tom prilikom snimio, a u zbirci keramike Etnografskog muzeja nalazi se osam posuda nabavljenih 1902. godine", navodi se u knjizi.

Lončarstvo kao izvor egzistencije

Pominje se i tekst Živka Joksimovića iz 1909. godine u "Srpskom etnografskom zborniku" pod naslovom "Užičke crepulje" u kojem on iscrpno piše o susednom selu Roge, specijalizovanom u to vreme za izradu crepulja. Impresivni su podaci da je 1901. u užičkom kraju radilo čak 76 kiridžija, koji su iz sela Potpeća, Zlakuse, Potočanja i Sevojna izvezli 6.695 lonaca sa 130 konja!

Najopsežniji rad o zlakuskoj lončariji objavila je Natalija Blagojević 1974. u "Užičkom zborniku", u kome daje sliku aktuelnog stanja lončarstva kroz razgovore s meštanima Zlakuse, Rupeljeva, Roga, Potpeća, Vrana kod Arilja te Kučina i Džurova kod Prijepolja. Osamdesetih zlakuska lončarija, tada već jedina koja je opstala na prostoru zapadne Srbije, ulazi u koncepciju Muzeja "Staro selo". Iz radova Perside Tomić saznaje se da je osamdesetih godina 20. veka u Zlakusi ostalo još samo pet-šest kuća koje se bave lončarstvom, navodi u knjizi dr Biljana Đorđević.

Setili se starog zanata

S kraja devedesetih i početkom ovog milenijuma lončarstvo u Zlakusi oživljava, novi majstori stasavaju. Neki kažu zato što su posustale obližnje fabrike i ljudi ostali bez posla pa se setili zanata predaka, dok drugi smatraju da je osnivanje kolonije umetničke keramike presudno pomoglo obnovi vekovnog zanata.

Taj posao im sada donosi zaradu i nudi perspektivu. Od lončarije izdržavaju svoja domaćinstva, a preko Udruženja lončara nastoje da zaštite izvornost ove tradicionalne proizvodnje od kojekakvih kopija prisutnih na tržištu.

Autor: Branko Pejović / Magazin Politika