Tamo gde sve deluje kao da je mrtvo - u pustinji Kalahari sa narodom San koji nije zaboravio kako da preživi

Istraživač National Geographic-a se zaputio u mesto za koje je mislio da u njemu ne može ništa da preživi. Umesto toga, naišao je na život i ljude koji još uvek nisu zaboravili drevne veštine naših predaka.

U novembru, to je miris najsuvlje prašine - sivi kalaharski pesak tako fin da možete da ga osetite na zubima pred kraj dana - i miris koji najavljuje kišu.

Naučno rečeno, taj miris se zove petrichor-a, kada biljke stvaraju ulje tokom sušnog perioda, a zatim ispuštaju ta ista mikroskopska zrnca odmah nakon prvih kapi. To, zajedno sa geosminom ("miris Zemlje") i ozonom, čini glavne mirisne note Afrike.

Iz vazduha, zemlja je boje suvog drveća, sa crnim i oker mrljama koje oponašaju print žirafa. Rastinje je poput osušenih čekinja, koje viri iz beživotne zemlje, i dok se naš mali avion spušta na pistu od nabijene zemlje, osećam da slećemo u "najmrtviji" deo naše planete.

Tau Pan se nalazi u srcu Centralnog Kalahari rezervata divljači. Vazduh je vreo (40⁰ C) i toliko suv da se čak i u zatvorenom prostoru moja sveže oprana majica pretvara u karton za oko pet minuta.

Ovde ništa ne može da živi - uveren sam - sve dok se sat kasnije nismo odvezli u sasušeno srce nekadašnje blatne bare i nismo videli ptice: ševu i larka, koji pevaju i cvrkuću kao da su dva najsrećnija stvorenja na svetu.

Zatim, valjak sa svojim grudima u boji jorgovana koje razbijaju monohromatski pejzaž, blješteći tirkiznom i kraljevsko plavom i bojom između lavande i ružičaste. Nestvarno je da takva ptica može da živi na ovakvom mestu.

Ali ova suva pustinja je veoma živa - šakali zavijaju jedni drugima, poput tinejdžera koji šalju poruke u petak uveče. Bradavičastih svinja ima u izobilju, pojavljuje se usamljena žirafa, a oriksa i kudua ima u izobilju.

A tu su i lavovi - prizor ponositosti, koji upravljaju ovom pustarom praznog horizonta. Pojavljuju se kao duhovi, u senci žbunja, ili iskaču na pojila.

Jedan od mužjaka ima baršunasto zlatno krzno, ali mu je nos sav izgreban, a iz vrata mu vire tri dikobrazove bodlje, kao svedoci bitke koja bi bila gledana i na televiziji. 

Pri ranom jutarnjem svetlu, oči lavova sijaju mlečno žuto, ali do podneva ove životinje nestaju u senci. Sunce preuzima vlast, zaustavlja život na nekoliko sati i peče sve kao furuna. 

To da ljudi mogu preživeti u ovakvom staništu izgleda apsurdno, iako istraživač National Geographica Vejd Dejvis to naziva "čistom genijalnošću".

Drugi istraživač National Geographic-a, Spenser Vels, dokazao je kroz svoj rad da ne samo da svaki čovek potiče iz Afrike - već je naša vrsta tek nedavno napustila, u poslednjih nekoliko desetina godina.

San (ili "bušmani") koji su ostali u Kalahariju, vrlo dobro oslikavaju naše najranije borbe, zbog čega je tolika privilegija provoditi vreme sa Voterom.

"Glasač" je ime koje je sam sebi nadenuo na engleskom. U Setsvani, on je Molemisi Tsookoma, a na svom drevnom jeziku Khoisan, on je Ksarama.

Postoji preko 30 različitih klikova na njegovom jeziku, od kojih je svaki ekvivalentan posebnom slovu ili zvuku na našem jeziku. Svi ovi klikovi ili coktanje imaju značenje, a čuti Ksaramu kako govori je kao da odjednom slušate zov ptica Kalaharija.

Prema mišljenju Vejda, mi koristimo samo 31 različit zvuk na engleskom, dok narod Sana koristi preko 140.

"Ovo bi vrlo lako mogli biti zvuci koje su koristili prvi ljudi", objašnjava Vejd. A kada čujem Ksaramu kako govori uz pomoć svih tih zvukova, osećam se kao zastarela verzija koja stoji pored sofisticiranijeg modela sa trostrukim podešavanjima.

Možda smo svi pravili ove zvuke kao bebe, a onda, kako smo naučili jezik naših roditelja, zaboravili kako da klikćemo. Zaboravili smo i kako se loži vatra sa dva štapa i malo trave, ili kako se prave zamke od kore i grančica, ili kako se nalazi voda u najsušnijim vremenima, ili kako se lavovi drže podalje noću, ili kako izlečiti ujed zmije korenom određenog žbuna, ili kako pratiti antilope, ili kako koristiti glavu zamorke da namamiš šakala u logor.

Ukratko, zaboravili smo kako da preživimo - i stojeći tamo, u sivoj prašini Kalaharija, slušajući lekcije mog daljeg rođaka Ksarame, uveren sam da je to pravi razlog zašto putujemo.

Putujemo da se setimo svega što smo zaboravili.

Tekst autora Endru Evansa je originalno objavljen objavljen na američkom sajtu National Gegraphic-a.

BONUS VIDEO: