Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Zašto tibetanski budisti svoje mrtve nose na vrh planine i komadaju? NEBESKE SAHRANE - tradicija koja i danas opstaje

Autor Aleksandra Cvetić

U pojedinim delovima Azije i dalje se praktikuju "nebeske sahrane", koje savremenom čoveku izgledaju kao nepotreban i bizaran običaj, ali za budiste on predstavlja način da se oduže.

 Nebeske sahrane Izvor: Shutterstock

U VEĆEM DELU SAVREMENOG sveta inhumacija predstavlja jedan od najčešćih vidova sahranjivanja mrtvih. Vekovima su ljudi svoje najdraže polagali u zemlju i izvodili različite rituale prakse, o čemu svedoče groblja širom sveta. Međutim, postoje određene zajednice, poput one na Tibetu, koja prkosi normama i praktikuje, za modernog čoveka bizaran, običaj poznat kao nebeske sahrane

Ceremonija se sastoji iz dva dela i još uvek se praktikuje među budističkim vernicima na Tibetu, Ćingaju, Sečuanu, Mongoliji i u Indiji. Prvi deo podrazumeva postavljanje pokojnika u sedeći položaj. U tom položaju lokalni sveštenik ili lama dva dana izgovara molitve kako bi njegova duša bila puštena iz čistilišta. Članovi porodice u tom periodu prekidaju sve aktivnosti i na taj način pokojniku pružaju mirno okruženje i siguran put na nebo. Zatim se kičma leša lomi, i on se postavlja u fetusni položaj kako bi ga članovi zajednice lakše preneli na vrh planine. 

Kada stignu na vrh, umesto sahranjivanja u zemlju, sprovodi se drugi deo ceremonije i leš se brije i komada. Meso se skida sa kostiju i baca po obroncima planine, dok se kosti melju u prah i mešaju sa ječmom i malsacem od jaka dok sveštenici pevaju sutre da iskupe pokojnikove grehe. Potom se pali kleka i stvara dim koji se još naziva i "su"- kako bi se privukle ptice i drugi strvinari. Preostali delovi tela se ostavljaju izloženi da ih životinje pojedu. Prema narodnom verovanju ukoliko ptice dođu i pojedu telo, to znači da je duša pokojnika mirno otišla u raj. 

Pogledajte fotografije u galeriji:

Na Tibetu su zabeleženi i drugi načini sahranjivanja tela nakon smrti, kao što su sahrana u vodi, kremacija i sahrana u zemlji. Ipak, nebeska sahrana je najčešća, a njeno sprovođenje je zabranjeno jedino u slučaju da je pokojnik preminuo od gube ili neke druge zarazne bolesti iz straha da bi tako naudili lešinarima. Za budiste nuđenje tela životinjama je velika i časna stvar, koja predstavlja čin vaćanja duga zemlji koja im je i dala život, a pošto je njihov leš samo "odbačena školjka" nema potrebe da se uzmeirava ukopavanjem. 

Pored religijskog elementa mnogi istraživači veruju da je ritual osmišljen jer je u ovom delu sveta površinski sloj zemlje veći deo godine prekriven permafrostom što otežava ukopavanje pokojnika. Interesantan podatak je da su i neke druge religije praktikovale nebeske sahrane iz različitih razloga, među kojima je i zoroastrizam. Tela su ostavljana na posebnim otvorenim podijumima, dakhmasima, da se suše na suncu, a kada bi skroz izbledela, melela bi se i mešala sa ćumurom i ispirala kišnicom.

Možda će vas inetersovati i:

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka