Kremacija, legendarno spaljivanje čamaca i obezglavljeni robovi: Kako su sve Vikinzi sahranjivali svoje mrtve?

Mnoge kulture su razvile pogrebne prakse i rituale prilikom sahranjivanja svoji mrtvih. Ni Vikinzi nisu izuzetak...

Znali su Vikinzi i da pregovaraju i da trguju, a iskazivali su i poštovanje, naročito prema svojim bogovima u vreme paganstva, ali i prema svojim sunarodnicima - i tokom života i u smrti.

Kako su Vikinzi odavali počast svojim mrtvima? Teško je utvrditi tačne rituale vikinških sahrana, pošto je do danas ostalo sačuvano izuzetno malo pisanih izveštaja o životu i smrti ovog naroda. Ali zahvaljujući nekolicini koji jesu, kao i arheološkim ostacima koji su pronađeni širom Evrope, moguće je oživeti neke od njihovih pogrebnih tradicija.

Najpoznatija i dobro dokumentovana činjenica o njihovim pogrebnim ritualima govori da je većina Vikinga "poslata" u zagrobni život na jedan od dva načina - kremacijom ili inhumacijom.

Prvi vid ritualne prakse bio je veoma rasprostranjen u najranijim periodima njihove dominacije dok su bili pagani, sa ubeđenjem da dim vatre pokojniku može da omogući putovanje u zagrobni život. Jednom kremirani, smeštani su uglavnom u urne i sahranjivani.

Bez obzira da li su bili kremirani ili ne, njihovi posmrtni ostaci su nalaženi širom Evrope. Izgled grobnica je varirao, od plitko iskopanih grobova do grobnih humki koje su mogle da sadrže i po nekoliko tela. Takođe, potvrđeno je da su stvarane gupe humki koje su nakon određenog vremena formirale i groblja.

Sledeći dobro istražen ritual je većini poznat iz serija a i filmova, a to su brodovi u pogrebnim obredima Vikinga. Brojni arheološki ostaci su potvrdili ovu praksu koja potiče iz nordijske mitologije. Vikinzi, slavni između ostalog i zbog veštine plovidbe, su verovali da će brod odvesti premilulog u zagrobni život i da će mu tamo dobro služiti, isto kao i tokom života.

Neki od arheoloških tragova ukazuju da su neke od otkrivenih grobnih humki svojim izgledom podsećale na brodove. Dok su kod nekih visokorangiranih Vikinga, počasti otišle i korak dalje te su sahranjivani sa celim čamcem.

Važno je spomenuti kako ove vrste složenih sahrana na čamcima nisu bile rezervisane samo za muškarce. Jedan od najekstravagantnijih primera napavljen je da oda počast ženama koje su verovatno umrle oko 834. godine nove ere.

Ipak, suprotno popularnom verovanju, istraživači sugerišu da ovaj ritual nije bio često u upotrebi. Razlog za to su najverovatnije veliki troškovi izgradnje ovih legendarnih dugih brodova.

Iako je postojalo više načina za sahranjivanje, neke stvari su bile konstantne. Za pokojnika je pripremana specijalna nova odeća, kao i ceremonija koja je podrazumevala pevanje, hranu i alkohol. Počasti i pokloni su odgovarali statusu pokojnika, a obično su podrazumevali oružije, nakit, a u nekim slučajevima i robove.

Takva praksa je zabeležena u jednoj grobnici u Flakstadu - današnjoj Norveškoj, a koja je prema navodima arheologa sadržala više tela od kojih su neka i obezglavljena. Na osnovu genetskih analiza i rekonstrukcije njihove ishrane utvrđeno je da su oni verovatno nekada bili robovi, koji su žrtvovani kako bi proveli večnost sa svojim gospodarima.

Prema izveštaju zasnovanom na putopisu Ahmada ibn Fadlana iz sednjeg veka, jedan primer sahrane vikinškog poglavice uključivao je žrtvovanu robinju koja je bila primorana da pije velike količine alkohola, da bi potom bila silovana od strane svakog čoveka u selu kao danak pokojniku. Posle čega je zadavljena konopcem, probodena od strane seoskog Anđela smrti, a zatim stavljena u čamac sa svojim gospodarom i zapaljena.