Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

OKIPA - kako je izgledala surova verska ceremonija Mandana, Indijanaca sa severnoameričkih ravnica

Među Indijancima Velikih ravnica, načinom života i obredima inicijacije ističu se Mandan Indijanci, poznati po svojim složenim religijskim verovanjima i okipa obredu.

 Okipa Izvor: Profimedia

Uobičajeni stereotip o Indijanacima sa severnoameričkih ravnica podrazumeva sliku nomadskih lovaca na konjima koji jure bivole i žive u tipijima. Međutim, postojala su i plemena koja su se bavila poljoprivredom i živela u stalnim selima duž reke Misuri, u Dakoti. Ovim poljoprivrednicima pripadali su i Mandan Indijanci.

Ovi zemljoradnici su uzgajali kukuruz, pasulj, suncokret, duvan, bundeve i tikve. Oni su proizvodili dovoljno proizvoda za sopstvenu upotrebu, ali i znatan višak, pa su trgovali sa drugim plemenima, a kasnije Evropljanima i Amerikancima. Pored poljoprivrede ovo pleme se bavilo grupnim lovom na bivole.

Možda će vas interesovati i:

Mandani su gradili velike zemljane kolibe, a Valeri Mets, u članku objavljenom u radu Istorija Severne Dakote, piše: "Žene su posedovale kolibe i kućne predmete kao što su posteljina i lonci, kao i pse, kobile i ždrebad."

Tradicionalna sela Mandana sastojala su se od 12 do 100 ili više zemljanih loža. Svako selo je uglavnom imalo tri poglavara: jednog za rat, jednog za mir i jednog kao svakodnevnog seoskog vođu

Zemljane kolibe imale su kružnu osnovu i bile su delimično građene pod zemljom. Na vrhu kolibe u obliku kupole postojao je otvor, često dva ili tri metra u prečniku, koji je omogućavao da izlazi dim. Rupu bi prekrivali kada je vreme loše. Veličina zemljanih koliba se kretala od 6 do 15 metara u prečniku, a u njoj bi živela zajednica od 15 do 25 ljudi.

Mandanska sela su obično imala otvoren trg u centru. Na trgu se nalazilo svetilište, Mni-mih-doukk u prevodu "Srednji Znak Vode“, koje obeležava podvig Usamljenog čoveka koji je spasao svoj narod tokom velike poplave. 

Svetilište nije bilo samo najveća građevina u selu, nego i jedina koja nije bila kružnog oblika. Prema Trejsi Poter, koja u svojoj knjizi Šekeke Mandan Indijanac diplomata: Piča o Belom Kojotu, Tomasu Džefersonu, Lisu i Klarku, ta "velika koliba, bila je jedina javna zgrada u selu i bila je centar verskog, političkog i društvenog života."

U ovom indijanskom plenmenu, svaki pojedinac pripada majčinom klanu. Taj sistem srodstva antropolozi nazivaju matrilinearnim. Nakon udaje, žene se nisu selile u kolibu svog muža, već bi ostale u zemljanoj kolibi svoje majke. Žene iz klana su nastavljale da rade na svojim zajedničkim poljima.

Kao i kod drugih plemena Velikih ravnica, svežnji su bili važni i u religiji Mandan Indijanaca. Svaki od njih sadrži simbolične elemente duhovne moći: a to su lični, klanski i plemenski. Svaki od njih ima svoje svete pesme i rituale, posvećen njihovom odvezivanju. U svojoj magistarskoj tezi, branjenoj na Univerzitetu u Montani, Mandanska američko-indijanska kultura, Filip Zemke piše:

"Mandanski ceremonijalni svežanj je kolekcija specifičnih predmeta koji služe kao podsticaji za pamćenje redosleda i sadržaja priča o poreklu i njihovih pratećih pesama."

Okipa

Okipa je bila četvorodnevna ceremonija koju bi održao vlasnik svežnja Vaksiken klana. Okipa ima mnogo paralela sa Sunčevim plesom. U svom poglavlju o Mandanima u Priručniku severnoameričkih Indijanaca, Rejmond Vud i Li Irvin pišu: "To je bio ritual obnove, koji je imao za cilj plemensko jedinstvo, kroz dramatizaciju mita o poreklu."

 Vizije Izvor: Profimedia

Izvodio se da bi obezbedio plodnost bivola, useva i samih ljudi; služio je i kao ceremonija inicijacije za mladiće. Okipa je služila da učvrsti odnos između natprirodnog i ljudi. Ceremonija bi prikazala ponovno stvaranje Zemlje i istoriju naroda Mandan. Svaki čovek bio je svedok okipe, a svi seljani bi se okupili da svedoče o sebi kao jedinstvu unutar plemena.

Održavala se u posebnoj zemljanoj kolibi čija je unutrašnjost bila obojena crnom bojom na zapadu i crvenom na istoku. Tokom svakog dana ceremonije učesnici su postili i plesali. Deo slavlja se održavao i napolju na glavnom trgu oko kedrovog stuba.

Od najvećeg značaja za pleme, bila je verska ceremonija i obred inicijacije, koji je mladim ratnicima pružao šansu da postanu poštovani članovi.

Samo najhrabriji ratnici mogli su da prođu kroz ovaj nasilni obred prelaska.

Pre iskušenja, izabrani ratnici četiri dana ne bi jeli, pili ili spavali. Potom bi ih odveli do velike kolibe gde je počinjalo iskušenje. Od njih se zahtevalo da sede nasmejani, dok im starešine u mišiće ramena i grudi kroz kožu, zabadaju štapiće. Zatim bi za štapiće vezali kanape, i podigli ratnika da visi dok se ne onesvesti.

Nakon buđenja dobili bi potvrdu od velikog duha. U znak zahvalnosti, ratnici bi nudili mali prst leve ruke, koji bi im bio odsečen sekirom.

Muškarci koji bi obavili ovaj obred dva puta tokom života stekli bi večnu slavu u svom plemenu.

 obredi-inicijacije-0279252154.jpg
Mandan Okipa (Mandan O‑kee-pa)
Izvor: akg-images / AKG / Profimedia


Trećeg dana ceremonije, brojni plesači oblačili bi se tako da budu simboli nekih od svetih moći.

Među plesačima okipe bio je i Bezumni, ofarban muškarac koji bi nosio drveni falus. Trejsi Poter piše: "Imao je bivolji rep i ogromne genitalije. Dve bundeve visile su ispod ogromnog lažnog penisa koji je bio spojen tankim komadom tetive sa šipkom dugačkom dva metra koju je nosio." Kada se Bezumni približi svetom kedrovom stubu, oterala bi ga lula Usamljenog Čoveka, a zatim bi ga žene oterale iz sela.

Četvrtog dana ceremonije, četiri ratnika bi izvela ples sa bivolima.

Ovaj običaj se izvodio sve do 1889. godine, iako su delovi sa telesnim žrtvovanjem prekinuti pod pritiskom hrišćanskih misionara.

Možda će vas interesovati i:

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Priroda

Nauka