Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Imali prosečno 105 praznika u godini: Kako su izgledale i šta su slavile svetkovine drevnog Egipta

Za Egipćane su svetkovine bile trenutak obnavljanja jedinstva s uzvišenim načelom: s vremenom, prirodom, kosmosom ili faraonom.

 Egipatski hijeroglifi Izvor: Shutterstock

Proučavanje egipatskog kalendara potvrđuje snagu tradicije i pažljivo osmišljen sistem koji nam se često čini dalekim. Istraživanje godišnjih svetkovina pokazuje da su Egipćani imali prosečno 105 praznika u godini. Razlikovale su se kalendarske (Nova godina, počeci godišnjih doba…), ratarske (poplave Nila, setva, žetva…), narodne, verske, kraljevske (krunidba, veselje) i pogrebne svetkovine. No sve su one postojale jer su imale svoj smisao: za Egipćane su bile trenutak obnavljanja jedinstva s uzvišenim načelom: s vremenom, prirodom, kosmosom ili faraonom. Tako je bilo jer je religija predstavljala središnju osu svake te javne manifestacije.

Možda će vas zanimati i:

Hronike iz Edfua ističu da je dan osnivanja Horusovog hrama, dan kad je bio "posvećen svom učitelju", bio znameniti datum: Grad je bio u svetkovini, srca punih veselja, čitava njegova okolina u zanosu; buka tog veselja razlivala se otvorenim prostorima, ulicama prepunim radosti, hrana se delila u izobilju; dim žrtvenih ponuda uzdizao se do neba; tamjan se palio u kadionicama pomešan sa zrnima drugih mirisnih smola; grad je blistao od svečanog sjaja, sav ukrašen cvećem; proroci i božanski oci bili su odeveni u najfinije laneno platno, kraljeva pratnja bila je odevena u kraljevsko ruho, a mladi behu prekrasni; klicanje i veselje dopiralo je sa svih strana, duž čitavih ulica i nije se moglo spavati do svitanja.

Tokom tih svetkovina Egipat je oživljavao, radovao se i plesao, ali se ipak nije zaboravljalo da su svi ti događaji samo zbog odavanja počasti bogovima i obnove saveza sa prirodom i ljudima.

Ako želimo da razumemo istinsko značenje svetkovina u starom Egiptu, moramo ih shvatiti kao "srećni ponovni susret". Svaka svetkovina poziva na ponovni susret, a taj ponovni susret živi se sa radošću.

Pogrešno je zameniti taj vedri narod sa slikom mračnih i turobnih grobara, jer i danas možemo da zamislimo živahnu muziku koja izvire pod prstima harfista oslikanih na freskama. Prirodna bliskost sa snagama univerzuma učinila je Egipćanina čovekom sposobnim da živi u neprekidnoj svečanosti. Obnavljanje prirode prilika je za veselje, a odlazak u susret bogovima takođe je bio radostan događaj. Ta sposobnost entuzijazma – tačnije, sposobnost buđenja božanskog u čoveku i optimizam mudro usmeren ka stabilnosti i jedinstvu države – možda su bili velika tajna dugovečnosti tog naroda.

Egipćani su srećan život i zadovoljstvo pronalazili u malim stvarima, sledeći učenja mudraca starog Egipta, spremni na svaku mogućnost koju donosi život.

Treba se prisetiti da su se bogovi poštovali svakoga dana, kroz tačno određeni obred. Francuski egiptolog Étienne Drioton detaljno opisuje tu svakodnevnu komunikaciju svešenika s božanstvom: Ceremonija je započinjala rano ujutro. (…) Sveštenik je palio svetiljke, punio kadionice i počinjao prvo kađenje da bi se boravištem Boga širio ugodan miris. Kada bi to završio, uputio bi se prema svetištu hrama (…) i otvorio vratnice. Statua se pojavila pred njegovim očima, još nepokretna i uspavana jer se božanstvo još uvek u nju nije spustilo. Svešenik se bacao na kolena i izgovarao himnu; zatim bi ustao zagrlio statuu. Taj čin, čin sina koji želi da dozove iz sna svoga oca, "budio" je boga i činio da se spusti njegova božanska duša.

Služenje Bogu odvijalo se u ritmu kretanja Sunca na nebu. U Starom kraljevstvu (a vervatno i u Novom), ono je obuhvatalo tri faze koje su odgovarale izlasku, zenitu i zalasku Sunca. Najvažnija je bila jutarnja faza. Žrtveni darovi su se pripremali pre svanuća u hramskim radionicama, a sveštenici su se obredno kupali u svetom jezeru, simbolički ulazeći u životno izvorište iz kojega u trenutku stvaranja izvire svet i iz koga svake godine izranja egipatsko tlo, spremno za novu setvu nakon poplave.

 Egipastka predstava iz Karnaka_1056309536.jpg
Scena iz unutrašnjosti sarkofaga iz Karnaka, Luksor
Izvor: maradon 333 / Shutterstock.com

Nakon toga obilazili su hram, ulivali vodu i palili mirisne smole ("one koje sadrže božansko"), kako bi se udaljile nepoželjne sile koje su mogle da se uvuku u prostorije. Svečana povorka nosila je hranu za boga u jednu od dvorana hrama gde su bili postavljeni mali posvećeni žrtvenici.

Vrhovni sveštenik je otvarao vrata svetilišta i žurio ka bogu da bi podstakao njegovo buđenje. Vrata najsvetijeg dela hrama otvarao je u trenutku kad bi se zvezda života, Sunce, pojavila na horizontu. Tek rađajuća svetlost prožimala je boga energijom novog dana. Hrana se tada postavljala pred kip, praćena prikazom boginje Maat, simbola kosmičkog Reda, koja božanstvu daje snagu potrebnu za svakodnevno obnavljanje tog reda. Potom bi kip božanstva bio skinut, okupan i iznova obučen, ukrašen i pomazan, namirisan i pročišćen. Najsvetiji deo hrama i prostor svetilišta ostali bi potom zatvoreni do sledećeg jutra.

Podnevna služba sastojala se u prskanju vodom i kađenju tamjanom. Tokom večeri pristupalo se obnavljanju žrtvenih ponuda.

Ta ceremonija imala je za cilj da podseti na neprekidno kretanje Sunca, svemira i života. Sveštenik je obezbeđivao tačnost obreda koji je oživljavao svaki aspekt dana i svaki aspekt godine. Egipatski narod se kroz svetkovine usklađivao s kretanjem vremena koje je određeno prirodom i životom. Ako tom redovnom godišnjem ciklusu posvećenom hodu zvezda pridodamo i zvezdane međuodnose koje su Egipćani smatrali temeljnima, tada možemo da razumemo, kako je rekao pesnik, da je za Egipćane "univerzum hram, a Zemlja njegov oltar".

Učestvovanje u ciklusima predstavljalo je svest o jednom manje materijalnom planu i veću osetljivost na zov nevidljivog sveta. U suprotnom, čovek bi ostao okovan materijalnim i pojavnim, zaboravljajući da naša planeta lebdi u zvezdanom prostranstvu.

RELIGIJSKE SVETKOVINE

Svetkovina Nila

Petnaestog dana meseca Thota, godišnjeg doba Akhet, slavila se svetkovina Nila. Bio je to trenutak dolaska boga Hapija koji je u egipatske zemlje donosio obnovu života. Tokom ceremonije kralj je plesao ispred kipa boginje Hator u Denderi i pružao joj vrč vina pre nego što bi ga sam ispio. Prvi dan godine ili izlazak Sirijusa slavio se takođe tokom meseca Totha.

Svetkovina Opet

Jedna od najvažnijih u godini, svetkovina Opet, održavala se u mesecu Paophi, godišnjeg doba Akhet. U razdoblju Novog kraljevstva trajala je osam dana. Tom prilikom je kip boga Amona napuštao svoj hram u Karnaku da bi se uz veliku svečanu povorku uputio prema hramu u Luksoru, gde se ponovno susretao sa svojom suprugom. Kolonada hrama u Luksoru, čije ukrašavanje je poručio Tutankamon, prikazuje tok svetkovine koja je započinjala žrtvenom ponudom ispred Amonove barke – njegova pokretnog svetilišta.

Povorka je potom napuštala hram: trideset sveštenika pridržava tešku Amonovu barku koju prati kralj. Uz pesme i zvuk bubnjeva, povorka se ukrcava na lađe, a kralj i kraljica zauzimaju svoje mesto u svečanoj plovidbi.

Mnoštvo na pristaništu pozdravlja malu grupu brodova: to je posada zadužena za povlačenje barki uzvodno. Tu su i vojnici sa svojim generalima; Libijci i crnci takođe zauzimaju mesto u povorci, uz muzičku pratnju sistruma i stare himne koje izvodi grupa pevača i sveštenika.

Po dolasku u Luksor povorka kreće prema hramu. Prvo sveštenici, noseći na glavi Amonovu barku, potom kralj i kraljica sa svojom pratnjom i na kraju ljudi koje su se pridružili procesiji. U povorci su mogle da se vide i barke boginje Mut i boga Khonsua. Uz vojnu počasnu pratnju neprekidno se izmenjuju grupe muzičara i lagano odevenih plesača.

Uz put su načinjena uzvišenja, poput veštačkih brežuljaka, na čijim vrhovima sveštenici prinose žrtvene darove. U hramu kralj lično izvodi ceremoniju. Povratak se odvija prema istom ritualu. Opis možda ostavlja utisak da je ceremonija trajala jedan dan. Zapravo je trajala osam dana u vreme Tutmozisa III, a do dvadeset i pet dana u vreme Ramzesa III.

Naziv Opet označava izobilje i govori o karakteru putovanja u svetilište. Bio je povezan s obredom hijerogamije (svetog braka).

Horusovo rođenje i mladost

Bog Horus se rodio u mesecu Mechiru. Svečanost njegova božanskog rođenja u Starom kaljevstvu odvijala se u posebno izgrađenim kućama rađanja, takozvanim mammessima. Prema tradiciji, Delta Nila prima novorođenče obavijajući ga svojim muljem kako bi ga sakrila od očiju opasnog boga Seta; dama zmija Outo neprestano bdi nad njim.

Zanimljivo je da se ta svetkovina odvijala 25. decembra, na dan na koji se mnogo kasnije slavilo rođenje Mithre i Hrista. Mnogi autori su uočili podudarnost između tog datuma i zimskog solsticija jer Sunce tada započinje svoju obrnutu plovidbu prema antipodima, u trenutku svoje prividne starosti.

U mesecu Phamethot, godišnjeg doba Peret, slavilo se Horusovo proleće, njegova mladost i pobeda nad tamom. U Edfuu su se odvijale parade brodovlja na Nilu: govorilo se da kip boga tada napušta grad da bi otišao u Denderu, u potragu za boginjom Hathor koju će ponovno vratiti u njen dvorac.

Možda će vas zanimati i:

Svetkovine plodnosti

Mesec Parmenthi posvećen je slavljenju plodnosti: prikazi poljoprivrednih radova mogu da se vide na freskama hrama Medinet Habua.

U mesecu Padron, godišnjeg doba Chemou, slavljen je bog Min. Bio je to mesec žetve. Svetkovine su se odvijale u Koptu gde je Min imao svoju palatu: organizovala su se takmičenje životinja i odabirali najbolji primerci radi poboljšanja vrste. Taj mesec je takođe bio posvećen bogu Svetla i bogu Sunca u liku Pacht ili Bastet, nazvanoj Mačka Heliopolisa, onoj koja je pobe­dila tame neznanja ili Apofisa. Taj trenutak odgovara konstelaciji Ovna koju su u starom dobu smatrali početkom godine. Taj mesec je bio posvećen slavi boginje Izide, majke plodnosti koja je dala život Horusu.

Svetkovina doline

U mesecu Payni u Tebi se slavila svetkovina Doline.

Bog Amon napuštao je svoje svetilište da bi tokom dvanaest dana posetio bogove i mrtve kraljeve tebanske nekropole. U velikoj ophodnji koja se kretala od hrama učestvovalo je mnogo muzičara, pevača, plesača i akrobata. Nošen od strane sveštenika, Bog je polagan na ouserhat, raskošno ukrašeni brod potpuno prekriven zlatom, čija je kabina (ili kovčeg u kojem je počivao kip) bila načinjena od elektruma, legure zlata i srebra. Kraljev brod koji se nalazio na čelu flote i koji je pokretalo šezdeset veslača, vukao je za sobom brod s kipom boga. Ploveći niz reku kip boga unosio se u svaki od kraljevskih hramova izgrađenih na granici obrađene zemlje.

Tamo gde bi se bog zaustavio, odvijale su se nove ceremonije. A nakon svega bio je predviđen ponovni susret između boga Amona i boginje Hathor. Kad Amon konačno stigne u hram Medinet Habua i u nekropolu u Deir el-Medini, mesto gde prema tradiciji stoluje primordijalna Oktoada Hermopolisa iz koje potiče Amon. Svetkovina Doline je pre svega obnavljala jedinstvo bogova i tradicije, živih i mrtvih, ljudi i njihovih predaka.

Srećni ponovni susret

U mesecu Epiphi, godišnjeg doba Chemou, odvijao se Srećni ponovni susret između Horusa i Hathor. Tekstovi opisuju kako je tokom velike svečanosti boginja Hathor, praćena čitavom povorkom, napuštala svoje boravište u Denderi da bi se u Edfuu susrela sa svojim božanskim suprugom. Nakon petnaest dana opšteg slavlja, boginja i neni brodovi vraćali bi se u Denderu na obalu reke.

 Tavanica-hrama-u-denderi-0128780946.jpg
Tvanica hrama u Denderu
Izvor: Vova Pomortzeff / Alamy / Alamy / Profimedia

Obred insolacije

U mnogim egipatskim hramovima se tokom godine često obnavljalo sećanje na svetkovinu Ujedinjena sa sunčevim diskom. To sjedinjavanje predstavljalo je obred obnavljanja jer je duša božanstva, silazeći s neba, svojim zracima prožimala zemaljski kip. Božanska statua bila je postavljena tako da su na nju padali sunčevi zraci, što je predstavljalo božansku prisutnost. Sam obred obavljao se na krovu hrama u Denderi, u jednoj i danas dobro očuvanoj kvadratnoj kapelici. Povorka koja je prenosila kip prikazana je na zidovima stubova: na zapadnoj strani vidi se povorka koja se penje spiralnim putem, dok je kosina okrenuta prema istoku služila za povratak.

Taj obred je imao za cilj da ujedini kip sa izvorom božanske energije u univerzumu: statua je primala sunčani zagrljaj, obnavljajući tako izvorni pokret kojim je Prvo Sunce, užareni Feniks, izlilo Prvu energiju svojoj deci Šu i Tefnut.

Ujedinjenje sa Sunčanim diskom omogućuje da stvaralačka energija preplavi i ispuni kip svetlošću, u koji će se tada spustiti i Ka, duh boga. Ta ista zaštitnička snaga pokreće i faraona i konačno se širi čitavim Egiptom.

Učvrstiti to ujedinjenje s izvorima znači osigurati univerzalni red i istinsko uverenje da je mnoštvo bogova proisteklo iz primordijalnog Jedinstva i da će mu se na kraju vremena vratiti.

Sa španskog prevele: Daliborka Kiković i Snježana Zorić (Nova Akropola)

Izbor iz knjige: Géographie sacrée de l’ Egypte ancienne, Nouvelles Editions Oswald, París, 1979.

Možda će vas zanimati i:

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka