Od tradicionlanog kostima do moderne haljine: Srpska venčanica kroz decenije

Bilo da su nošene u služni obreda ili da pokažu status neveste, venčanice su oduvek imale važnu ulogu u kulturi naroda.

Taj modni trend je zakucao na srpska vrata krajem XIX i početkom XX veka, kada je Srbija počela da se otvara prema Evropi. Pripadnice srpskog građanskog sloja su ga prihvatile raširenih ruku.

Pre venčanice kakvu danas poznajemo, neveste su na svojim venčanjima nosile malo svečaniju odeću. Ono što ih je razlikovalo od ostalih žena na svadbi bili su svadbeni venac i veo. Treba istaći da su prethodno pomenuti odevni predmeti imali magijsko-obredni karakter. Svadbeni venac imao je namenu da štiti nevestu od zlih sila, ali je pored toga asocirao na želju za potomstvom. Veo je pored magijsko odbrambene namene, imao namenu da sakrije nevestu od pogleda drugih muškaraca.

Neveste koje su pripadale građanskom sloju u Srbiji, venčavale su se u tradicionalnom građanskom kostimu. Ovaj kostim je bio karakterističan po tome što je bio spoj osmanske i evropske mode upražnjavane tokom XIX veka. Kostim je odlikovala dugačka bela, izvezena haljina sačinjena od "srpskog platna". Preko ove osnovne bele haljine oblačila se libada i dugačka suknja. Libada je bila gornji deo kostima (nalik današnjem sakou), izrađena od plišanog materijala (teget i bordo boje) koja je imala duge široke rukave.

Ono što je posebno krasilo libadu, bio je vez izvezen srmom na rubovima libade. Suknja je bila jednostavnog kroja i padala je do zemlje. Materijal i boja od koga je šivena nisu bili striktno određeni. Što se tiče tzv. aksesoara, srpsku građansku nošnju odlikovale su: niske dukata koje su žene/devojke nosile oko vrata, pafte (predmet juvelirske izrade koji je ukrašavao pojas) i toke koje su bile ukrašene biserima (nosile su ih udate žene). Bitno je istaći da su u ovo doba Srpkinjama modni uzori bile njihove vladarke, koje su diktirale modne trendove.

Kao i u modernim vremenima, u prošlosti su se menjali modni trendovi, pa se u skladu sa modom određenog vremena menjao i kroj venčane haljine.

Najstariji model venčanice kakvu danas poznajemo potiče iz 1878. godine. Njana forma bila je "Princes kroja" (Model haljine koji nije sečen u struku i prati liniju tela. Nastao je u čast princeze Aleksandre od Velsa, buduće supruge budućeg kralja Engleske Edvarda VII). Šivena je od belog atlasa po narudžbini beogradske učiteljice Drage Kandić udate Kovačević.

U istom periodu, na jugu Srbije devojačku spremu krasile su "Bindali" haljine, koje su nevestama služile kao venčane haljine. Naziv su dobile po zlatovezu kojim su bile ukrašene, koji je bio u obliku cvetnih grana (bindali na turskom znači hiljadu grana). Bile su jednostavnog širokog kroja, koji se spuštao do zemlje i odlikovao ih dugi rukav. Šivene su od pliša (bordo, zelene i teget boje), mogle su se naći u specijalizovanim zanatskim prodavnicama u Istanbulu. Ovakve venčane haljine su samo jedan od primera osmanskog uticaja na području južne Srbije krajem XIX veka.

XX vek je u istoriji bio revolucionaran po mnogo čemu, te je tako doneo novine i u svet mode. Izvorište modnih novotarija bio je modni salon Pola Poare u Parizu. Poare je 1906. godine stvorio modnu liniju haljina potpuno novog kroja. Njane odlike su bile: visok struk, ravan kroj i nije zahtevao nošenje korseta. Primerak jedne ovakve haljine posedovala je Jelena Ristić udata Todorović, šivena je u pariskom ogranku engleske modne kuće "Rdfern". Jelena je ovu haljinu ponela na svojoj veridbi 1909. godine.

Pred Prvi svetski rat, u Srbiji, tačnije u Beogradu, počinju da se otvaraju prvi krojački saloni. Jedan od uglednijih beogradskih krojačkih salona bio je salon Berte Alkalaj u kome je sašivena venčana haljina novog kroja, od bež svile ukrašene čipkom. Haljina je šivena po narudžbini neveste pešadijskog majora Nikole Jorgovanovića, Danice Paligorić iz Niša.

Haljine pomenute u ovom tekstu sačuvane su od zuba vremena i izložene su na odeljenju za tekstil i kostime Muzeja primenjenih umetnosti u Beogradu. Ovaj neveliki fundus predstavlja izvor informacija, koji govori o bogatoj kulturnoj istoriji građanskog društva u XIX i početkom XX veka u Srbiji.