Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Tradicija i običaji

POD PRETNJOM SPOLJNOG SVETA: Borba za postojbinu poslednjih izolovanih plemena Amazonije

U amazonskim šumama Brazila i Perua rudari, rančeri i nelegalne drvoseče ugrožavaju postojbinu poslednjih izolovanih naroda.

 Izvor: Foto: Shutterstock

Mnogi zvaničnici iz FUNAI-ja saglasni su s narodom Ava: izgleda da vlasti namerno ne odobravaju sredstva za agenciju. "FUNAI nema resurse da radi svoj posao", kaže jedan od zaposlenih, koji je tražio da ostane neimenovan. "Kao pacijent na intenzivnoj nezi."

SMANJIVANJE BUDŽETA ZA FUNAI dovelo je do toga da usamljena čuvarska osmatračnica na brdu, iz koje se nadzire ulaz u rezervat Ava, površine 1.170 kvadratnih kilometara, ima samo osnovno osoblje koje čine tri nenaoružana civila. Na ovoj teritoriji živi stotinak Ava, među kojima i nekoliko malih grupa nekontaktiranih nomada. Marko i ja pratimo razlokani put nizbrdo od osmatračnice. Tu i tamo pored puta viđamo zarđale olupine buldožera napuštenih 2014. godine, kada je vojska oterala drvoseče i naseljenike koji su bili masovno nagrnuli u rezervat. Podno dugačke padine ulazimo u ono što je bila meta tih moćnih mašina, u tihi svet dubokih senki, zaslepljujućih zrakova svetlosti koji paraju kroz krošnje ogromnog drveća i debelih lijana.

Zaustavljamo se ispred kuće okrečene u belo, u hladu velikog tropskog duda. Stigli smo u bazu FUNAI-ja u Žuritiju. Visoki muškarac kovrdžave prosede kose i jakih obrva lagano prilazi da se rukujemo. Zove se Patriolino Gareto Vijana, veteran koji u FUNAI-ju radi već 35 godina. On je od 1995. upravnik ispostave u Žuritiju.Kad sam mu pomenuo napuštene buldožere, Vijana ozbiljnog lica klima glavom. "Uklonili su 3.000 uljeza s teritorije", kaže on, misleći na proterivanje 2014. godine. "Belci su stigli skoro dovde – bilo je veoma opasno." Proterivanje je izazvalo ogorčenje u obližnjem pograničnom gradu Sao Žoao do Karu. Mesecima kasnije Vijana nije smeo tamo da se pojavi.

"Bio sam um homem marcado." Obeleženi čovek.

Uvodi nas u kuću s pet prostorija, koja istovremeno služi kao njegov dom i kao improvizovana ambulanta, u kojoj radi dvoje državnih zdravstvenih radnika. Pacijenti Ave – mlade žene u haljinama s cvetnim dezenima koje doje bebe, muškarci u širokim majicama i japankama – ulaze i izlaze kroz otvorena zadnja vrata.

Uprkos upadima došljaka, kaže Vijana, Žuriti je po mnogo čemu ostao najzaštićenije utočište za četiri nastanjene zajednice Ava. Starija generacija među 89 stanovnika – muškarci i žene u svojim pedesetim ili šezdesetim godinama – dovedena je ovde posle niza kontaktnih ekspedicija FUNAI-ja tokom osamdesetih godina prošlog veka. Veći deo života proveli su u divljini i tamo se i sada najviše osećaju kao kod kuće, naročito muškarci. “Ovde jedva da ostanu nekoliko dana, a onda opet odu", kaže Vijana.

Muškarci se iz potrage vraćaju sa srnama, pekarijima, tapirima. Na verandi, ispred manje grupe, stariji muškarac koji se zove Takja pokazao je kako izuzetno verno imitira duboke, grlene krike majmuna drekavca. Ave koriste takva dozivanja da bi u lovu namamile životinje – što je deo ogromnog nasleđenog znanja pomoću kojeg je pleme opstajalo stotinama, možda i hiljadama godina.

MOŽDA NIGDE DRUGDE to nasleđe nije toliko ugroženo kao u rezervatu Arariboja. Čak ni uz podršku ekološke policije, odvažni pokušaji Tainakija Tenetehara i Čuvara šume nisu dovoljni da zaustave pošast šumokradica.

Povezane vesti

Posle šumskih požara 2017. godine – a neke od njih su podmetnule šumokradice da bi odvratile pažnju – Služba za izolovane i nedavno kontaktirane Indijance na brzinu je podigla svoju terensku ispostavu u istočnoj ravnici rezervata. Izolovani nomadi Ave primećeni su opasno blizu glavnog puta, pa se strahovalo da je iznuđeni kontakt – kao poslednje sredstvo – možda neophodan za njihov spas.”Ideja da ne bude kontakta i dalje stoji”, kaže Bruno de Lima e Silva, koordinator službe u Maranjau, u nameri da negira glasine o tome da će se politika FUNAI-ja promeniti. On kaže da je jednostavno u pitanju plan za nepredviđene okolnosti.

Ave ne pokazuju nameru da odustanu od života u divljini, kaže Lima. Barem za sada, oni izgledaju zdravo, imaju decu, što je jak pokazatelj da se osećaju sigurno. "Ako budu želeli da kontaktiraju, uradiće to."

Poslednjeg dana mog boravka u Brazilu fotograf Čarli Hamilton Džejms i ja iznajmili smo mali avion u Imperatrizu da bismo zajedno s Brunom Limom preleteli rezervat Arariboja.

Uskoro smo nadletali valovite grebene koji iščezavaju u plavičastosivoj izmaglici u daljini. Ugljenisana stabla stoje u poljima koja joštinjaju. Ispred nas ukazuju se šumovita brda u središtu rezervata. Letelica se oštro nagnula na stranu i gledali smo dole u guste krošnje džungle – čudesan šareni mozaik bujnog zelenila i prigušeno smeđe boje zasute jarkožutim cvetovima taheba drveća. Negde dole su i isolados. Možda su zastali na zvuk letelice i odozdo zure u nas kroz granje.

"Vidi!", kaže Lima, pokazujući dole u šumu.

"Put šumokradica!" Isprva nisam primetio, ali onda sam ugledao smeđu vijugavu stazu duž brdske padine koja nestaje između drveća i opet se pojavljuje malo dalje. "Drvoseče su usavršile krađu šume", kaže Lima kroz brujanje avionskog motora. "Prave puteve ispod krošnji i teško ih je primetiti." Gleda kroz prozor i nastavlja: "Sve opštine oko domorodačkog rezervata zavise od drvne građe. Lokalne elite umešane su neposredno ili posredno u taj kriminal." (Lokalni političari negiraju ovu ocenu i tvrde da su državne vlasti već bacile ilegalne drvoseče na kolena.)

Doletevši do severoistočne granice rezervata, ugledali smo kamion s belom kabinom, koji se trucka niz ugažene serpentine. Prikolica mu je natovarena deblima poput nekog grabljivog insekta koji vuče plen u svoje gnezdo. Dok odmiče ka istoku prema pilanama van rezervata, ne vidim ništa što bi mu stajalo na putu.

Skot Volas predaje žurnalistiku na Univerzitetu Konektikat i autor je knjige "Neosvojeni: U potrazi za poslednjim nekontaktiranim plemenima Amazonije". Čarli Hamilton Džejms već 20 godina dokumentuje život u Amazoniji. Ovo je njegova osma reportaža za National Geographic.

Reportaža POD PRETNJOM SPOLJNOG SVETA objavljena je u srpskom izdanju časopisa National Geographic u oktobru 2018. godine.

Možda će vas zanimati i reportaža Skota Volasa:

Prašuma na prodaju

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka