Za razliku od modernih betonskih struktura koje se tokom decenija raspadaju, rimske građevine su i nakon 2.000 godina maltene netaknute.
Izvor: Foto: Profimedia
Oko 779. godine nove ere Plinije Stariji je u svom delu Poznavanje prirode napisao da su betonske kontrukcije u lukama izložene stalnom napadu morskih talasa što doprinosi da kamena masa natopljena talasima postane sve jača i jača. I nije pogrešio.
Dok se danas moderne betonske strukture u lukama vremenom raspadaju, rimski stubovi i građevine stare 2.000 godina i dalje odolevaju rubu vremena i sve su jače.
Geološkinja Meri Džekson sa Univerziteta u Juti je proučavala minerale i mikrostrukture rimskog betona, kao i vulkanske stene. Ona i njene kolege su otkrile da je filtriranje morske vode kroz beton dovelo do porasta minerala koji betonu pružaju dodatnu povezanost, objavljeno je u časopisu American Mineralogist.
Saznajte i Kako je izgledao život rimskih gladijatora?
Rimski recept za beton koji podrazumeva mešavinu vulkanskog pepela, kalcijum oksida, morske vode i komada vulkanskih stena, izgleda vremenom postaje još snažniji.
Naučnici kažu da je to posledica reakcije morske vode sa vulkanskim materijalom u cementu i stvaranju novih minerala koji ojačavaju beton.
Meri Džekson i njene kolege opisuju kako su analizirali srž betona iz rimskih luka i brana. Naime, ranije su otkrivene čestice aktivne kalcijum-silikatne faze, retke supstance koja se veoma teško pravi.
Mineral, kaže Džekson, uglavnom nastaje u reakciji do koje je dolazilo prilikom mešanja kalcijum oksida, morske vode i vulkanskog pepela, koja je pritom generisala toplotu. Međutim, sada su došli do još jednog otkrića.
„Otkrila sam slobodni tobermorit koji raste kroz strukturu betona i koji se često povezuje sa filipsitom“, objašnjava ona.
Najveće turističke atrakcije: 5 kolosalnih građevina širom sveta
Džeksonova je otkrila da je u igri bio još jedan proces: vremenom je morska voda koja je prodirala kroz beton, razlagala vulkanske kristale i silicijum, a na njihovom mestu kristalizovali su se aluminijumski tobermorit i filipsit.
Ovi minerali su ojačali beton, što je sprečilo rast pukotina, a građevine su vremenom postajale sve snažnije.
„Mislim da ovo istraživanje otvara sasvim novu perspektivu o tome kako nastaje beton. Ono što mi smatramo procesom korozije, zapravo može dovesti do stvaranja korisnog mineralnog cementa i trajnosti“, objašnjava Džekson.
Izvor: B92
