Priča o čoveku koji je dobrovoljno otišao u Aušvic

"Tog trenutka, postali smo samo brojevi – ja sam nosio broj 4859", napisao je o svom dolasku u Aušvic Vitold Pilecki.

Saznajte i: Kako je izgledao jedan dan u Aušvicu

Kako bi zaštito svoju suprugu i dete, Pilecki je uzeo ime Tomaš Serafinski, pošto se u to  vreme verovalo da je izvesni Tomaš Serafinski mrtav. Kasnije je pravi Tomaš Serafinski imao dosta problema jer je Pilecki koristio njegovo ime. 

Kako svedoči Eleonora Ostrovska, vlasnica stana u kojem je Pilecki boravio kada su ga zarobili, kada je grupa nacista opkolila blok, član otpora je došao da pomogne Pileckom da se sakrije. Ipak, on je ne samo odbio pomoć, već nije ni pokušavao da izbegne nacističke vojnike. 

Treba da imati na umu da se u to vreme nije znalo da li će Pilecki biti zaista u Aušvicu, jer kako je AB-Aktion i dalje bila u toku, nacisti su mogli samo da ga zarobe, muče i pogube u bilo kom drugom zatvoru, što su često činili u to vreme.  

Pogledajte i: Branko Lustig: Povratak u Aušvic na dugo iščekivanu bar micvu (VIDEO)

Međutim, kao i što se nadao, Pilecki je poslat u Aušvic. Ovaj hrabri vojnik je govorio o svom dolasku, ističući da su novim zarobljenicima odmah oduzimane torbe sa svim stvarima koje poseduju. Ošišali su im ne samo kosu, već i sve malje, a potom ih prskali hladnom vodom. Pilecki svedoči da je po dolasku u "Aušvic" dobio udarac u vilicu, zbog čega je izgubio dva zuba. 

Pilecki je istakao da Aušvic nije bio običan logor, jer su nedostatak hrane i ostalih potrebština planirani tako da zarobljenici u njemu ne požive dugo – štaviše, on je zapisao da je očekivano da požive samo šest nedelja. On je takođe naveo da mu je stražar u logoru rekao: "Ako neko živi duže, znači da krade".

Pročitajte i: Da li se trauma žrtava Holokausta prenela na naredne generacije?

Ipak, borba s ovakvim uslovima je bila samo deo misije Pileckog, koji je počeo da organizuje sile otpora unutar logora. Ciljevi ovakve organizacije bili su hrabrenje zarobljenika, unošenje dodatne hrane i odeće, uspostavljanje obaveštajne mreže u logoru, dobijanje vesti izvan logora i, najzad, obuka zatvorenika da ustanu protiv svojih čuvara i oslobode se. 

Pilecki je tokom svog boravka u zloglasnom logoru slao izveštaje poljskoj vladi u egzilu, koja je informacije prosleđivala saveznicima, te su savezničke snage uspevale da oslobode pojedine zarobljenike. 

U njegovim izveštajima se prvi put pominju gasne komore, koje je Pilecki prvi put video u septembru 1941. godine, kada su nacisti ubili 850 Rusa i Poljaka.

Međutim, saveznici su mislili da su izveštaji o masovnim ubistvima, brutalnoj i sistematskoj torturi, gasnim komorama i medicinskim eksperimentima preterana, te su dovodili u pitanje njihovu pouzdanost. Za tri godine, koliko je Pilecki proveo u Aušvicu, nekoliko stotine hiljada ljudi je ubijeno, a veliki je broj onih koji su postali žrtve medicinskog ekperimenta. 

Kako je vreme prolazilo, stražari su počeli da eliminišu članove grupe otpora koji je Pilecki formirao unutar Aušvica, te je Poljak mislio da je jedini način da on lično zamoli saveznike za intervenciju nad ovim logorom. 

U aprilu 1943. godine konačno je dobio šansu, kada je s pojedinim članovima svog oformljenog otpora dobio noćnu smenu u pekari koja se nalazila u blizini ograde. Uspeli su da savladaju stražare i da preseku sve telefonske linije. Tada su istrčali iz pekare i uspeli da izmaknu pucnjevima koji su ih pratili. 

Otkrijte i:Bivši čuvar u Aušvicu optužen za smrt 300.000 ljudi

Treba napomenuti da je svako ko bi pomogao izbeglom zatvoreniku bio pogubljen zajedno sa njim i da su se na prostoru od oko 40 kvadratnih kilometara nalazile nemačke patrole, koje su pucale čim bi ugledale zatovrenike u pokušaju besktva. Ipak, sva trojica su preživela ovaj beg i uspela su izmaknu vojnicima.

Nažalost, Pilecki nije uspeo da sprovede svoj plan i oslobodi Aušvic. Vratio se razočaran u spoljni svet i nastavio je da se bori dok ga nemačke trupe nisu zarobile u oktobru 1944. godine. 

Kasnije, u maju 1947, Sovjetski Savez ga je optužio za saradnju s okupatorom. Pošto nije uspeo da se izbori sa takvim optužbama na suđenju, osuđen je na smrt, te je i pogubljen sledeće godine. 

Po nekim izvorima, njegove poslednje reči bile su: "Živela Poljska".