Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Hrabro pleme Kajapo

Indijanci iz amazonskog plemena Kajapo pročuli su se kad su svojevremeno najurili rančere i kopače zlata i sprečili izgradnju brane. Sada moraju ponovo da se bore kako ne bi izgubili svoj tradicionalni način života.

  Izvor: Fotografija: Martin Šeler

SVANUO JE I DAN dolaska velikih poglavica u Kendžam. Još od jutra dvadesetak Kajapo žena, golih grudi i odevenih u crni donji veš, sa niskama raznobojnih đinđuva oko vrata, peva i maršira oko kapota kao da imaju generalnu probu. A onda, negde oko 4 popodne, zvuk aviona tera gomilu da pohrli na avionsku pistu.

Iz aviona se iskrcavaju Ropni i Mekaron-Ti sa još jednim poglavicom sa juga, koji se zove Ite-i. Ropni je jedan od petorice starešina Kajaposa koji još uvek nosi usni disk – okruglu pločicu od mahagonija, veličine male palačinke, koja proširuje njegovu donju usnu. Sa sobom nosi drvenu ratničku toljagu, oblikovanu kao srednjovekovni mač. Dok stoji pored aviona, prilazi mu jedna žena, hvata ga za ruku i počinje da jeca. U nekoj drugoj kulturi telohranitelji bi je verovatno odmah odgurnuli, ali Ropni ne deluje uznemireno, pa čak i sam počinje da jeca. Ovo bolno jecanje, međutim, nije posledica neke nedavne nesreće, već ritualna žalost za zajedničkim prijateljima kojih više nema.

Te večeri u muškoj kući Ropni se obraća seljanima Kendžama, preskačući po nekoliko oktava u tipičnom maniru kajapo jezika. Maše rukama kroz vazduh i udara toljagom o zemlju: "Ne volim kad Kajapo imitiraju belu kulturu. Ne volim kopače zlata. Ne volim drvoseče. Ne volim branu!"

Jedan od razloga njegovog dolaska u Kendžam bio je da otkrije zašto su poglavice istočnog dela teritorije primale novac od Eletrobrasa. Na verandi štaba Udruženja za zaštitu šume stoje naslagane kutije sa potpuno novim motorima za čamce od 25 konjskih snaga. Ropnijevo selo i druga sela na jugu uporno su odbijala novac od Eletrobrasa, za koji aktivisti kažu da je trebalo da smekša otpor domorodaca prema izgradnji Belo Montea. Konzorcijum koji gradi branu investirao je u gradnju bunara, klinika i puteva na ovom području, a okolnim selima je isplaćivao mesečnu apanažu u iznosu od 30.000 reala (oko 15.000 dolara) za hranu i druge potrepštine, što Švarcman smatra podmićivanjem.

Posle prvog susreta sa prljavim i pohabanim brazilskim novčanicama Kajaposi su odmah smislili i svoj naziv za novac: pe-okaprin, što znači „tužno lišće”. Ali „tužno lišće” sve više i više postaje deo života Kajaposa, posebno u selima blizu gradova na brazilskoj granici. U selu Turedžam, blizu Tukumana, zagađenja od krčenja šume i gajenja stoke uništila su mesta za ribolov pa nije retkost videti Kajapose kako u samoposlugama kupuju sapun i zamrznute piliće.

PUKATIRE TRI večeri zaredom dovodi Ropnija, Mekaron-Tija i Ite-ija u naš logor, gde sedaju na školsku verandu, pale lule, piju kafu i pričaju dok ljiljci vampiri lepršaju oko sablasne svetlosti fluorescentne sijalice. "Nekada su muškarci bili muškarci", kaže Ropni. "Vaspitavani su da budu ratnici; nisu se plašili da poginu. Nisu oklevali da reči pretvore u dela. Protiv pušaka su se borili lukovima i strelama. Poginulo je mnogo Indijanaca, ali i mnogo belaca. Eto, to je mene formiralo: ratnička tradicija. Nikad se nisam bojao da kažem šta mislim. Nikad se nisam osetio poniženim pred belcima. Oni moraju da nas poštuju, kao što i mi njih moramo da poštujemo. Ja i dalje verujem da će ratnička tradicija preživeti. Kajaposi će se ponovo boriti ako budu ugroženi, mada sam ja savetovao svoje ljude da ne traže sami kavgu."

Traži još kafe, a onda, vidno uzbuđen, odnosi svoju šolju do ivice verande, izvan kruga školskih stolica. Zatim dugo zuri u mrak.

Onog dana kad treba da otputuju, poglavice moraju da potpišu neka dokumenta – FUNAI obrasce radi autorizovanja raznih stvari o kojima su diskutovali. Mekaron-Ti, koji se i u zapadnom svetu snalazio jednako dobro kao i u prašumi, potpisuje se vrlo brzo kao neko ko je već potpisivao na stotine dokumenata. Ali Ropni olovku drži nevešto. Teško ga je gledati kako se muči sa slovima svog imena jer sam znam kakve se sve ezoterične veštine kriju u njegovim rukama, kako spretno ume da veže pojas od palmovih oraha ili, recimo, umetne usnu pločicu, ili utakne bodlju ražinog repa u vrh strele, ili uverljivim rečima obezbedi sigurniju budućnost svog naroda. U čitavoj dolini reke Šingu teško da je ikada bilo veštijih ruku od njegovih. Ali kada treba držati olovku, veliki poglavica je kao malo dete.

Šest meseci kasnije 26 Kajapo poglavica iz istočnih oblasti sastaju se u Tukumanu da potpišu povelju kojom ubuduće odbijaju primanja od konzorcijuma koji gradi branu: "Mi, narod Mebengokre Kajapo, doneli smo odluku da ne želimo ni jedan jedini dinar od vašeg prljavog novca. Mi ne prihvatamo ni Belo Monte niti bilo koju drugu branu na reci Šingu. Naša reka nema cenu, riba kojom se hranimo nema cenu, a ni sreća naše unučadi takođe nema cenu. Mi nikada nećemo prestati da se borimo... Šingu je naš dom i vi ovde niste dobrodošli."

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Priroda

Nauka