Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Hrabro pleme Kajapo

Indijanci iz amazonskog plemena Kajapo pročuli su se kad su svojevremeno najurili rančere i kopače zlata i sprečili izgradnju brane. Sada moraju ponovo da se bore kako ne bi izgubili svoj tradicionalni način života.

  Izvor: Fotografija: Martin Šeler

NA PRVI POGLED Kendžam liči na neku vrstu raja. Možda to i jeste, ali teško je reći da je istorija plemena Kajapo bila pastoralna idila, pošteđena progona i boleština koje su opustošile gotovo svako domorodačko pleme u Severnoj i Južnoj Americi. Godine 1900, jedanaest godina posle osnivanja Republike Brazil, Kajapo populacija je brojala oko 4.000 ljudi. A kada su rudari, drvoseče, skupljači kaučuka i rančeri nagrnuli u brazilsku prašumu, misionarske organizacije i vladine agencije preduzimale su mere da "pacifikuju" urođenička plemena, podmićujući ih raznim trgovačkim dobrima, kao što su tkanine, metalno posuđe, mačete i sekire. Međusobni kontakti često su uzrokovali neželjene posledice, kao što su boginje i druge zarazne bolesti na koje ovi ljudi nisu imali prirodni imunitet. Krajem 1970-ih, posle izgradnje transamazonskog auto-puta, populacija je spala na svega oko 1.300 ljudi.

Ali iako su bili desetkovani, nisu se predali. Pleme Kajapo se tokom 1980-ih i 1990-ih ujedinilo pod vođstvom legendarne generacije poglavica koja je upotrebila svoju ratničku tradiciju za postizanje političkih ciljeva. Vođe kao što su Ropni i Mekaron-Ti organizovale su pobunu sa vojničkom preciznošću, počevši da vrše pritisak i, kako sam čuo od Zimermanove, koja sa Kajapo plemenom radi već više od 20 godina, nisu prezali čak ni da ubijaju ljude koje bi zatekli na svojoj teritoriji. Kajapo ratnici su proterivali ilegalne rančere i kopače zlata, pri čemu su im često davali ultimatum da za dva sata napuste indijansku teritoriju ili će biti ubijeni na licu mesta. Ratnici su preuzeli kontrolu nad strateškim prelazima preko reke i patrolirali su duž granica svoje teritorije. Hvatali su taoce i slali zarobljenike natrag u grad svučene do gole kože.

U borbi za autonomiju i upravljanje svojom zemljom tadašnje poglavice su naučile portugalski tako da su mogli da prizovu u pomoć organizacije za zaštitu prirode i poznate ličnosti, kao što je rok zvezda Sting, koji je putovao sa poglavicom Ropnijem (poznatim i kao Raoni). Kajapo su 1988. godine doprineli da se prava urođenika unesu u novi brazilski ustav i na kraju su postigli da se njihova teritorija zvanično prizna. A 1989. godine su se pobunili protiv izgradnje brane Kararao na reci Šingu, koja bi poplavila određene delove njihove zemlje. Prvobitni plan, po kome je trebalo izgraditi čak šest brana u ovom rečnom slivu, na kraju je odbačen zbog velikih demonstracija u kojima su se plemenu Kajapo pridružile i grupe za zaštitu prirode na takozvanom Altamirskom saboru. "Na saboru u Altamiri 1989. godine Kajapo lideri su svoju ratničku tradiciju na brilijantan način spojili sa tradicijom medijskih spektakala XX veka", kaže antropolog Stefan Švarcman iz Fonda za ekološku odbranu. "Preokrenuli su pregovore u svoju korist."

Kajapo populacija sada ubrzano raste. Od sačmarica i motornih aluminijumskih čamaca pa sve do Fejsbuka oni pokazuju neverovatnu sposobnost da usvajaju modernu tehnologiju i praksu potrošačkog društva izvan svojih granica, a da pritom ne naruše osnove svoje kulture. Uz pomoć poznatog antropologa i stručnjaka za Kajapo kulturu Terensa Tarnera sa Univerziteta Kornel prihvatili su video-kamere da bi snimali svoje ceremonije i igre, ali i sastanke sa vladinim službenicima. Jedan mali primer koji svedoči o njihovoj sposobnosti da uklope elemente spoljašnjeg sveta u svoju kulturu jeste i mustra koja je sada vrlo popularna među Kajapo izrađivačima đinđuva. Za mustru je uzet logo Brazilske banke. I pored protivljenja nekih boraca za zaštitu prirode, pojedine seoske poglavice su sklopile partnerstvo sa rudarskim kompanijama koje vade zlato, a 1980-ih i 1990-ih prodavali su koncesije za seču mahagonija. Zbog takvih partnerstava kasnije su zažalili i do sada su ih većinom raskinuli.

Što je najvažnije, Kajapo su naučili da se organizuju i zanemare svoje sitne međusobne nesuglasice kako bi se udružili u zajedničkom cilju. Zahvaljujući tome oni su danas verovatno najbogatije i najmoćnije pleme od oko 240 urođeničkih plemena, koliko ih je danas ostalo u Brazilu. Uspeli su da potpuno očuvaju svoje obrede, svoj sistem rodbinskih veza, svoj jezik, svoje poznavanje prašume i saglasje između ljudi i prirode. I ono što je možda najvažnije – imaju svoju zemlju. "Pleme Kajapo ne ulazi u XXI vek kao poražen narod. Oni se ne ponižavaju", kaže Zimermanova. "Oni nisu izgubili svest o tome ko su i šta su."

Povezane vesti

Barem za sada nisu. Jer jedno je učiti mlade veštinama i obredima tradicionalne kulture, a nešto sasvim drugo objasniti im zašto je važno znati kako se dobija otrov za strele (od biljnog i zmijskog otrova sa pčelinjim voskom kao lepkom), kako se love kornjače ili kako se omamljuje riba potapanjem delova biljke timbo, koja smanjuje nivo kiseonika u vodi. Koliko to može da zvuči važno generaciji koja je postala zavisna od ajfona i koja je naviknuta na lagodnost kupovine gotove hrane u prodavnici? Zanimanje za tradicionalnu nošnju, izradu đinđuva i predačke običaje još uvek je vrlo jako u Kendžamu, mada ne kod svih podjednako. Ali čak i da jeste, i dalje postoji velika pretnja od uticaja iz spoljnog sveta.

"Brazilska vlada pokušava da provuče zakone po kojima domoroce ne treba ni pitati za izgradnju hidrocentrala na njihovim rekama ili vađenje rude, pa čak ni za prekrajanje granica njihove teritorije", kaže Adrijano Jerozolimski, zvani Pingo, direktor neprofitne Kajapo organizacije koja zastupa oko 22 Kajapo sela. U junu 2013. godine u selu Kokraimoro 400 Kajapo poglavica iskazalo je žestoko protivljenje seriji dekreta, propisa, predloženih zakona i ustavnih amandmana kojima se ograničava njihovo pravo na sopstvenu zemlju i sprečava ih, kao i sve druge domorodačke grupe, da je pripoje svojoj teritoriji. Ove mere, koje podsećaju na žalosnu istoriju prevara i otimanja zemlje od Indijanaca u Severnoj Americi, predstavljaju deo kampanje da bi se omogućilo vađenje rude, seča šume i poljoprivreda, i zaobišla prava domorodaca koja im garantuje brazilski ustav. Među brojnim aspektima ove političke borbe trenutno je možda najveći problem da se spreči projekat koji su pripadnici plemena Kajapo jednom već sprečili pre više od dve decenije. Projekat Kararao je ponovo u planu, samo sada pod drugim imenom – Belo Monte hidroelektrični kompleks.

DRUGOG DANA NAŠEG boravka u Kendžamu spuštamo se do reke Iriri sa dva Kajapo strelca. Oket, star 25 godina, ima tri ćerke i četiri sina, a Meikare je star 38 godina i ima dva dečaka i pet devojčica. (U Kajapo selima poslovi se dele po tradicionalnim obrascima. Muškarci idu u lov i ribolov, a žene kuvaju, brinu o bašti i skupljaju voće i šumske plodove.) Meikare nosi žuto-zelene narukvice i dugačko plavo pero zakačeno za traku na glavi. Otiskujemo se na dva aluminijumska čamca sa vanbrodskim motorima  , s kojima se može ploviti po plitkoj vodi u sušnoj sezoni. Na nekim mestima reka je crna i mirna kao ponoćno ogledalo, dok na drugima izgleda kao čaj koji se preliva preko mrkog brazilskog stenja, žuboreći kroz blage brzake ili vijugajući između granitnih gromada iz prekambrijuma.

Pošto smo stigli do jednog širokog dela koji podseća na zaliv, Oket usmerava čamac ka zapadnoj obali Iririja i gasi motor. Pentramo se na obalu. Oket i Meikare graciozno nestaju u šumi; Meikare preko ramena nosi luk i strele, a Oket sačmaricu. Posle svega pet minuta saginjanja, uvijanja i vrludanja kroz gomilu bodljikave paprati i opalog granja, stalnog zastajkivanja da se ispetljam iz lijana i razuverim sebe od ubeđenja da me ispod svake hrpe lišća vreba neka otrovna zmija, ja više ne znam ni gde je istok ni gde zapad, ni gde je reka, i više ne bih umeo sam da se vratim do čamca.
Otkrivamo slab trag divljači. Meikare upire prstom ka izmetu ogrličastog pekarija, vrste male divlje svinje, a zatim i ka ugaženom mestu pored staze na kome je pekari spavao. Za Meikarea to je toliko očigledno kao za mene odeljak s mesom u samoposluzi. On i Oket jure napred. Posle petnaestak minuta odjekuje pucanj, a zatim još dva.

Dok ja pristižem, pekari već leži mrtav na sloju lišća. Meikare pravi neku vrstu uzice od kore drveta i uvezuje životinji papke. Zatim odseca još jedan komad kore u obliku kaiša i vezuje ga za prednje i zadnje noge. Potom prti tovar na rame i nosi ga kao da je šal od kašmira, a ne životinju od 14 kila.

Kajaposi koji su ostali bili su zauzeti ribolovom. Prvo su zapušili pomoćne izlaze iz gnezda rovaca na sprudu kako ne bi mogli da beže. A zatim su iskopali gomilu rovaca koje su upotrebili kao mamce za pirane. Potom su ulovljene pirane naseckali na veslu od mahagonija, a komadiće koristili kao mamac za šarene basove i piabanje. Na kraju su upaljačima zapalili vatru na obali i ispekli ručak na sveže izdeljanim drvenim ražnjićima.

Popodne krećemo nazad za Kendžam i plovimo protiveći se slaboj struji. Meikare leži zavaljen na pramcu, leđa naslonjenih o veslo, podignutih nogu, a ruku podmetnutih pod glavu. Zuri kao hipnotisan u vodu, kao putnik u vozu koji se vraća kući posle napornog radnog dana.

Te večeri poglavica Pukatire dolazi do našeg logora sa baterijskom lampom. "Jedino što nam treba od kulture belaca jesu japanke, baterijske lampe i naočare", kaže nam prijateljskim tonom. Ne znam da li su mu ispričali kako sam se popodne snalazio u šumi jer, kaže, ima novo ime za mene – Rop-Krore, što na kajapo jeziku znači "pegavi jaguar". Ima dobru narav; nikad ne biste rekli da mu je dvoje dece umrlo od malarije ubrzo po osnivanju Kendžama.

U popisu stanovništva sela stoji da je rođen 1953. godine, a navedena su i imena njegove žene, 38-godišnje kćeri i troje unučadi. Kaže da je rođen u blizini grada Novo Progreso, zapadno od Kendžama, u vreme pre kontakta sa spoljnim svetom. Kad su Pukatireovo selo napali Kajaposi iz sela Bau, ubijene su njegova majka i mlađa sestra. Pukatire i njegov brat bili su odvedeni u Bau i tamo odgajani. Pukatire je tada, kaže, imao 6 ili 7 godina, a tek kad je napunio 12 ili 13 ponovo se sreo sa ocem. "Bili smo toliko srećni da smo plakali", priča.

Pukatire je naučio nešto malo portugalskog od misionara, pa je angažovan da pomogne u programu pacifikacije, koju je spovodila Služba za zaštitu Indiijanaca, preteča Nacionalne indijanske fondacije (skraćeno FUNAI), vladina agencija koja danas zastupa interese domorodačkih plemena u Brazilu. "Pre kontakta mi smo se međusobno tukli do smrti i svi su živeli u strahu", kaže on. "Bez ikakve sumnje danas je mnogo bolje jer se ljudi više ne mlate toljagama po glavi."

Ali Pukatire se i stalno žali na nešto što ga tišti. "Zabrinut sam zbog naših mladih ljudi koji imitiraju belce; seku kosu i nose one glupe male minđuše kao oni iz grada. Niko od njih ne zna kako se pravi otrov za strele. Oni iz Brazilije stalno govore Kajaposima da će ionako izgubiti svoju kulturu i da je za njih bolje da to bude što pre. Na starijima je da progovore i kažu mladima: ’Ne treba da oponašate belce. Neka beli ljudi imaju svoju kulturu, mi imamo našu.’ Ako budemo previše kopirali belce, neće nas se više bojati, pa će doći i uzeti nam sve što imamo. Ali sve dok budemo održavali našu tradiciju, bićemo različiti, a dokle god budemo različiti, oni će nas se pomalo plašiti."

Već je kasno. Pukatire se diže i želi nam laku noć. Sutra bi trebalo da bude veliki dan. Kajapo lider Mekaron-Ti i veliki Ropni, koji su pre više od dvadeset godina obišli ceo svet kako bi odbranili prašumu, dolaze u Kendžam da nastave borbu protiv izgradnje one iste brane.

POSLE ČETIRI DECENIJE planiranja, započetog još u vreme vojne diktature u Brazilu, četiri decenije razmatranja, protesta, revizija planova, sudskih odluka, poništenih sudskih odluka, blokada, međunarodnih apela, filma "Avatar" reditelja Džejmsa Kamerona i sudskih parnica, 2011. godine konačno je započeta izgradnja kompleksa Belo Monte, vrednog 14 milijardi dolara. Kompleks kanala, rezervoara, nasipa i dve brane smešten je na oko 500 kilometara od Kendžama, na mestu gde reka Šingu pravi veliku krivinu u obliku slova U, zvanu Volta Grande. Ovaj projekat, čiji će najveći kapacitet proizvodnje iznositi 11.233 megavata i koji treba da bude pušten u rad 2015. godine, potpuno je podelio javno mnjenje u zemlji. Njegovi pobornici ga opravdavaju kao sredstvo za dobijanje neophodne električne energije, dok ga ekolozi osuđuju kao društvenu, ekološku i finansijsku propast.

Brazilski kongres je 2005. godine izglasao da se projekat brane ponovo oživi uz obrazloženje da je njena energija neophodna za sigurnost sve brojnije populacije. Kajapo i druga plemena koja su pogođena ovim planom ponovo su se okupila u Altamiri 2008. godine. Inženjer-projektant iz Eletrobrasa, državne elektroenergetske kompanije, bio je napadnut i tom prilikom je, kako navode tadašnje novinske vesti, "zadobio duboku, krvavu ranu na ramenu". Pod optužbom da su procene o ekološkim posledicama projekta lažno predstavljene i da domorodačka plemena iz tog područja nisu dovoljno konsultovana, Kancelarija saveznog javnog tužioca Brazila podnela je niz tužbi da se izgradnja projekta zaustavi, čime je zapravo nahuškala jedan ogranak vlade protiv drugog. Slučaj je otišao pred vrhovni sud zemlje, ali tužbe su odbijene i dato je odobrenje da se nastavi sa izgradnjom Belo Montea.

Čak i kompleks koji se sastoji od samo dve brane imaće ogromne posledice po sliv reke Šingu zahvaljujući izgradnji puteva i prilivu od oko 100.000 radnika i doseljenika. Brane će poplaviti područje veličine Čikaga. Zvanično se procenjuje da će biti raseljeno oko 20.000 ljudi, a po slobodnim procenama taj broj bi mogao da bude dvaput veći. Količina metana koju će stvarati potopljena vegetacija biće jednaka količini ugljen-dioksida koju ispuštaju elektrane na ugalj. Skretanje oko 80 odsto vode na deonici Šingua, dugoj 100 kilometara, dovešće do isušivanja područja koja zavise od sezonskog plavljenja, a koja su dom za brojne ugrožene vrste.

"Sad je glavno pitanje šta dolazi posle toga", kaže Švarcman. Vlada kaže da će biti izgrađena samo brana Belo Monte, ali u prvobitnom planu je bilo još pet brana, a već sada se postavlja pitanje hoće li Belo Monte sam biti dovoljno rentabilan ili će se vlada kasnije pojaviti sa zahtevom da se izgrade još i te preostale brane."

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka