Indijanci iz amazonskog plemena Kajapo pročuli su se kad su svojevremeno najurili rančere i kopače zlata i sprečili izgradnju brane. Sada moraju ponovo da se bore kako ne bi izgubili svoj tradicionalni način života.
Izvor: Fotografija: Martin Šeler
Privlači me pomisao da ćemo se vratiti u prošlost, prekinuti svaku vezu sa modernim svetom i zakoračiti u plemenski način života u jednom od poslednjih velikih bastiona domorodačke kulture, hronično ugrožene, ali i dalje vitalne, netaknute i nepokorene. Došljake koji su pre više vekova prvi zakoračili u jugoistočni amazonski bazen – misionare, tragače za eldoradom, trgovce robljem, lovce na kože jaguara, skupljače kaučuka i istraživače zvane sertanistas – čekalo je mukotrpno putovanje rekom u čamcima. A mi krećemo na put jednomotornom cesnom po lepom vremenu jednog septembarskog jutra potkraj sušne sezone.
Indijanci iz amazonskog plemena Kajapo pročuli su se kad su svojevremeno najurili rančere i kopače zlata i sprečili izgradnju brane. Sada moraju ponovo da se bore kako ne bi izgubili svoj tradicionalni način života.
Izvor: Profimedia/Shutterstock
Pošto je svoju perjanicu i naočare odložio na stenu, poglavica Pukatire se bućnuo u reku Iriri prilikom svog redovnog večernjeg kupanja. Foto: Martin Šeler
Indijanci iz amazonskog plemena Kajapo pročuli su se kad su svojevremeno najurili rančere i kopače zlata i sprečili izgradnju brane. Sada moraju ponovo da se bore kako ne bi izgubili svoj tradicionalni način života.
Izvor: Profimedia/Shutterstock
Žene iz Kendžama vuku aluminijumske čamce uz blage brzake reke Iriri u sušnom periodu. Foto: Martin Šeler
Avion se probija kroz oblake dima od šumskih požara oko brazilskog pograničnog grada Tukuman. Posle pola sata letenja na jug i zapad brzinom od oko 185 km na čas prelazimo preko krivudavog toka muljevitog Rio Branka i odjednom više nema požara ni aljkavo iskrčenih pašnjaka posutih stadima belih goveda, ničega sem besputne šume obavijene maglom. Ispod nas se prostire teritorija Kajapo Indijanaca, pet zvanično razgraničenih, susednih oblasti koje zajedno čine površinu otprilike veliku kao Kentaki. U rezervatu, koji je među najvećim zaštićenim područjima prašume na svetu, živi oko 9.000 domorodaca, od kojih većina ne zna da čita i piše. Oni i dalje žive od lova, skupljanja plodova i bazične zemljoradnje, a njihova sela, kojih ukupno ima 44, povezana su jedino rekama i skoro nevidljivim stazama. Ekipa National Geographica uputila se ka jednom od najzabačenijih, selu Kendžam, što znači "uspravan kamen", a ime je dobilo po tamnosivoj planini koja se ukazuje pred nama, propinjući se 245 metara iznad zelenog prašumskog svoda poput kita koji izranja iz mora. Nešto dalje iza planine svetluca reka Iriri, najveća pritoka reke Šingu, koja je, opet, jedna od glavnih pritoka Amazona. Cesna zaokreće na zemljanu pistu, iskrčenu u šumi između planine i reke i nastavlja da rula pored malenih bašti i koliba pokrivenih slamom, poređanih u krug oko peščanog trga.
Izlazimo iz aviona, a oko nas se roji gomila dečurlije, samo u šortsu ili bez ičega na sebi, grabeći se da čučnu u hlad ispod avionskih krila. Ako neko dete pogledate u oči, ono se zakikoće i sklanja pogled, a zatim viri da vidi da li ga još uvek gledate. Uši najmanjeg među njima probušene su koničnim drvenim čepićima, debelim poput markera. Kajapo Indijanci buše svojoj deci ušne rese da bi simbolično povećali njihovu sposobnost razumevanja jezika i socijalne dimenzije života; njihov izraz za "glup" je ama kre ket, što znači "nema rupu na uhu".
Deca pažljivo posmatraju dok istovarujemo našu opremu i nešto poklona za naše domaćine – udice, duvan, kao i 10 kilograma kvalitetnih đinđuva, izrađenih u Češkoj.
Barbara Zimerman, direktor Projekta Kajapo za Međunarodni konzervacioni fond Kanade i Fonda za očuvanje okoline iz Sjedinjenih Država, upoznaje nas sa seoskim poglavicom Pukatireom, sredovečnim čovekom koji nosi naočare, šorts i japanke. "Akatemai", izgovara on dok se rukujemo, dodajući nekoliko reči na engleskom koje je naučio kad je putovao u Severnu Ameriku: "Zdravo! Kako ste?"
Iako deluje vrlo staro, selo Kendžam je podignuto tek 1998. godine, kada se poglavica Pukatire sa svojim sledbenicima otcepio od sela Pukanu, koje leži uzvodno uz reku Iriri, zbog nesuglasica oko seče šume. "Cepanje", kako to zovu antropolozi, vrlo je čest način na koji Kajapo rešavaju svoje sporove ili smanjuju pritisak na resurse u određenom području. Selo sada broji 187 stanovnika, ali i pored toga što izgleda klasično ipak ima neke dodatke koji bi zapanjili Pukatireove pretke: generator za zdravstvenu stanicu koju je izgradila brazilska vlada; solarne ploče ograđene bodljikavom žicom i satelitske antene montirane na potkraćene palme. Neke porodice imaju televizore u svojim kolibama i obožavaju da gledaju video-snimke sa svojih ceremonija, kao i brazilske sapunice. Pukatire nam pokazuje školsku zgradu sa dve prostorije, koju je pre nekoliko godina takođe podigla brazilska vlada – betonsku građevinu okrečenu u zelenkastu boju, pokrivenu crepom, sa žaluzinama na prozorima i luksuznim čudom od toaleta sa vodokotlićem koji se puni vodom iz bunara. Mi razapinjemo svoje šatore na verandi.
Dnevna žega је sve veća i selom vlada neka dremljiva tišina, koju tek s vremena na vreme prekida pseći lavež ili kukurikanje petlova koji vežbaju za sutrašnju zoru. Ngobe, ili muška kuća, prazna je. Na obodu centralnog trga, zvanog kapot, sede žene u hladu mangovog drveća i palmi, ljušte orahe i peku ribu umotanu u lišće i prekrivenu pepelom. Neki su otišli da obiđu svoje bašte koje su nastale krčenjem i paljenjem šume, a u kojima gaje kasavu, banane i slatki krompir. Lovac na kornjače vraća se iz šume, glasno pevajući, što po kajapo običaju znači da je imao uspešan lov na kopnene kornjače koje su značajna stavka u ishrani sela. Predveče vrućina malo popušta. Grupa mladih ratnika gura se oko fudbalske lopte. A dvadesetak žena sa niskama obojenih đinđuva oko vrata i bebama privezanim uz kukove okupilo se na kapotu, gde počinju da se kreću ukrug i pevaju pesme. Dečaci svojim praćkama gađaju vivke i lastavice. Jedan od njih ošamućuje i obara belogrlog kraljevskog tirana i uzima ga u ruku, a ptica ga gleda prkosno poput onog seljaka koji se ne plaši streljačkog voda na čuvenoj Gojinoj slici. Porodice odlaze do reke Iriri na redovno večernje kupanje, ali pošto u reci ima kajmana, ne zadržavaju se dugo pošto se smrkava. Na osmom stepenu južno od ekvatora krvavonarandžasto sunce brzo zalazi. Krici majmuna drekavaca nadjačavaju cvrčke, a noćni vazduh ispunjavaju mirisi zemlje i vegetacije.
