Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Tradicija i običaji

Osam nula do kraja sveta

Autor Milan Simonović
Autor Milan Simonović

Tokom Hladnog rata, vojska Sjedinjenih Država je stavila toliki naglasak na brz način za odgovor na potencijalni napad na američko tle, da je sprečila bilo kakvo odugovlačenje lansiranja nuklearnih raketa, tako što je namerno u ...

 Izvor: Foto: Shutterstock

Godine 1962, tadašnji američki predsednik Džon F. Kenedi je potpisao Memorandum 160 o nacionalnoj bezbednosti, koji je trebao da osigura da svako nuklearno oružje u Sjedinjenim Državama bude osigurano linkom za dozvolu korišćenja (Permissive Action Link, PAL), tj. malim uređajem koji osigurava da se raketa može lansirati samo uz pomoć prave šifre i pravog naređenja.

Postojala je posebna zabrinutost da se nuklearne rakete Sjedinjenih Država, koje su stracionirane u drugim zemljama, među kojima je bilo onih sa nestabilnim rukovodstvom, mogle da budu iskorišćene od strane tih rukovodstava. Sa sistemom PAL, ovaj problem je postao daleko manji.

Pored problema stranog uplitanja, postojao je i problem što mnogi komadanti Sjedinjenih Država imaju mogućnost da lansiraju nuklearke pod njihovom kontrolom u bilo kom trenutku. Dovoljno je bilo da samo jedan oficir ne bude pri zdravoj pameti i da ceo svet utone u Treći svetski rat. Kako je američki general Horacije Vejd rekao za generala Tomasa Pauera:

„Brinuo sam se za generala Pauera. Brinulo me da li je general Pauer nestabilna ličnost. Brinula me činjenica da je imao kontrolu nad tolikim naoružanjem da je, pod određenim okolnostima, mogao da ga iskoristi. U ranijim danima, pre nego što smo imali pozitivnu kontrolu (misli se na sistem PAL), imao je moć da uradi mnogo stvari, i on je to znao.“

Da bismo vam pružili ideju koliko je bezbedean sistem PAL bio u svoje vreme, pokušaj zaobilaženja istog je jednom bilo opisano kao „komplikovan koliko i pokušaj vađenja krajnika pacijenta kroz njegovu zadnjicu“. Ovaj sistem je trebao da bude imun na pokušaj paljenja putem „žica“, obezbeđujući tako da samo ljudi sa pravim šiframa mogu da aktiviraju nuklearno oružje i lansiraju rakete.

Ipak, iako su ovi uređaji trebali da budu postavljeni na svim nuklearnim raketama nakon potpisivanja Memoranduma, vojska je neprestano odugovlačila proceduru. Čak štaviše, zabeleženo je da je punih 20 godina nakon Kenedijevog naređenja za postavljanje PAL-a, polovina raketa u Evropi još uvek bila zaštićena običnim mehaničkim bravama. Na većini koja je imala novi sistem instaliran, PAL nije bio aktiviran sve do 1977. godine.

Na onim raketama u SAD-u, poput raketa Minutmen u Minutmen silosima, uređaji su bili ugrađeni pod strogim nadzorom Roberta Meknamare, Kenedijevog sekretara odbrane. Međutim, Strateška vazduhoplovna komanda je zamerala na njegovom prisustvu, te je skoro odmah nakon njegovog odlaska namestila šifru za lansiranje svih 50 raketa koja glasi: 00000000.

Za slučaj da ste zaboravili šifru, bila je ručno napisana i predata vojnicima. Kako doktor Brus G. Bler, koji je nekada bio oficir za lansiranje Minutmena, objašnjava:

„Naš podsetnik za lansiranje nas je jasno upućivao da dva puta proverimo tablu za zaključavanje u našem podzemnom bunkeru, kako bismo se uverili da nijedan broj osim nule nije greškom ukucan.“

Ovo je omogućavalo da se ne čeka predsednikovo odobrenje koje bi samo traćilo vreme za bombardovanje Rusa. Da budemo iskreni, postojala je mogućnost da komandni centri ili komunikacione linije budu zbrisane sa lica zemlje, te je postojanje gomile nuklearnih raketa koje čekaju nelansirane zbog toga što niko nema šifru bio veći rizik po mišljenju vojske, nego mogućnost da nekoliko vojnika jednostavno odluči da lansira rakete bez odgovarajućeg naređenja.

Doktor Bler je glavni krivac za otkrivanje ove vesti od „osam nula“, kada je2004. napisao članak pod nazivom „Čuvanje predsednika u nuklearnom mraku“. On je takođe naglasio značajnu razliku između izabranih državnih lidera i vojske kada je u pitanju nuklearno naoružanje tokom Hladnog rata.

Doktor Bler je prethodno zatalasao naciju 1977. godine kada je napisao članak pod nazivom „Teroristička pretnja svetskom nuklearnom programu“. Prvo je pokušao da se obrati kongresmenima 1973. godine po pitanju ozbiljnih bezbednosnih problema u nuklearnim silosima. Kada je shvatio da ga niko neće saslušati, odlučio je da obelodani javnosti 1977. članak u kom opisuje kako je samo četvoro ljudi u tandemu moglo veoma lako da  pokrene nuklearno lansiranje u silosima u kojima je radio. Da stvar bude još gora, PAL sistem koji je Meknamara reklamirao je bio jedva funkcionalan, tako da je lansiranje moglo da bude naređeno od strane bilo koga, bez predsednikovog odobrenja. Takođe je naglasio da je bilo ko ko je zatražio obilazak postrojenja mogao da dobije dozvolu, bez ikakve provere biografije. Možda nije slučajno što je PAL sistem aktiviran u potpunosti iste godine kada je ovaj članak objavljen.

Da sumiramo, Strateška vazduhoplovna komanda je 20 godina koristila svoj način za lansiranje nuklearnih raketa što je jednostavnije i brže moguće. Da budemo iskreni, imali su svoje razloge, poput potrebe da vojnici unutar silosa u slučaju nuklearnog rata imaju način da lansiraju rakete u slučaju da ne postoji mogućnost kontakta sa bilo kim napolju. Samim tim, njihovi postupci su bili direktno kršenje naređenja glavnog komadanta oružanih snaga, predsednika Sjedinjenih Američkih Država u vreme ekstremne nuklearne tenzije. Dalje, bez aktiviranja sigurnosnog sistema i uz slabo obezbeđenje omogućavalo je da uz malo planiranja, neko sa tri prijatelja može da započne Treći svetski rat, ako želi.

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka