Osetite urbani ritam Konga.
Obratite pažnju na umetnika. Izranja iz šupe koja nije veća od zatvorske ćelije mada je okrečena jarkim bojama, a natpis iznad vrata obznanjuje da je to "Centar kulture i umetnosti". Umetnik tu živi, a tu i radi. Njemu je 32 godine, nosi čiroki frizuru, zlatne minđuše, naočare u ogromnom crnom okviru, kaubojske čizme, opasač "Dolče i Gabana" i komotnu svilenu tuniku sa kapuljačom. On se zove Dario i hita da nas obavesti: "Ja sam kralj ove četvrti."
Naziv ove četvrti je Matete. Skučena, siromašna, opasna, čuvena po sportistima i lopovima. (Manje čuvena po pomodarskim umetnicima. Jednom su u jednoj drugoj četvrti Darija izbubecali i skinuli sa njega pomodnu garderobu, što ga je primoralo da se bavi boksom, da bi ubuduće mogao da se brani.) Neposredno uz Dariovu šupu, jedna postarija žena sedi u prašini i prodaje hrpe ćumura. Dalje uz krivudavu ulicu nižu se ulične tezge na kojima se prodaju i čekići, i banane, i cigarete. Malo dalje niz ulicu dva policajca pokušavaju da obuzdaju neku izbezumljenu ženu koja sa sebe kida odeću. Nalazimo se u živahnom centru Kinšase, prestonice Demokratske Republike Kongo, gde prema stopi uhranjenosti stanovništva i kvalitetu pijaće vode ne bi trebalo da bude živih. A u stvari u Kinšasi sve vri od života.
"Slobodno uđite", poziva nas Dario. U šupi nema postelje. Zidovi su prekriveni Dariovim slikama. Priznajem da ovakve slike nisam očekivao od hvalisavca i razmetljivca kojeg sam upoznao na sape okupljanju, na kojem se muški žitelji Kinšase, ili Kinoiljani, kako oni sebe nazivaju, šepure u skupocenoj firmiranoj odeći koju su uspeli da pribave kroz svakodnevne ulične, trgovačke, prevarantske ili lopovske poduhvate. Iz tog čudnog mnoštva siromašnih pozera ka meni je jurnuo Dario, upirući prstom u sebe i kukuričući: "Jodži Jamamoto pantalone! El Paso čizme! Moja Kasamoto kapa košta 455 evra!" I sve tako dalje dok se naposletku nekako nije ispostavilo da je, uz to što je posvećeni sapur, ili pomodar ("Kad umrem, sa mnom će sahraniti i moju odeću."), Dario studirao na Likovnoj akademiji u Kinšasi. "Slikam od svoje desete godine", kaže on.
Dariove slike su istovremeno neukrotive, umirujuće i setne. One dočaravaju bučne ulične prizore i usamljeničke napore svakodnevnog života – sizifovske pa ipak bujne prikaze grada koji je iznedrio neke od najvećih afričkih umetnika. Mnogi od njih, slikari Pjer Bodo i Šeri Samba, muzičari Papa Vemba i Kofi Olomide, vajari Bodis Isek Kingelez i Fredi Cimba, da nabrojimo njih nekolicinu, poznati su širom sveta. Dario možda nikad neće postati poznat. Ipak, ovo je njegov životni poziv, da otkrije lepotu u borbi. Tražim mu da naslika nešto za mene i objašnjavam mu šta želim. Ugovaramo cenu koja uključuje i sto dolara avansa za nabavku materijala. Pružam mu novac, a on ga pažljivo odlaže u Bibliju koja stoji na polici.
"Nemam novca", kaže. "Ali ljudi poput mene nikad nisu obeshrabreni. Mi smo borci. Mi umiremo slavno."
Obratite pažnju na grad umetnosti. Kinšasa ključa kao praiskonska supa na 650 kvadratnih kilometara tropskog pojasa uz južnu obalu reke Kongo. Oko deset miliona ljudi živi u nekadašnjem, kako su ga belgijski kolonizatori nazivali, Leopoldvilu, a svake godine broj stanovnika poraste za pola miliona. Niko nema odgovor na to kako će svi oni preživeti. Ovaj grad је sve osim bogate žitnice: čak se i pšenica uvozi iz prekomorskih zemalja, te prema jednom iskusnom humanitarcu koji radi u Kinšasi, "jednu kaloriju možete da kupite jeftinije u Americi nego ovde. Ovo je jedna od najpothranjenijih populacija u Africi, a možda i na svetu." Sva gradska voda potiče iz reke Kongo i njenih pritoka, a u njih istovremeno i otiče gradska kanalizacija. Tek nekoliko ulica u Kinšasi je asfaltirano. Većina stanovnika Kinšase ne može da priušti školovanje. A uprkos svom prestoničkom statusu u ovoj drugoj po veličini afričkoj zemlji, Kinšasa je vrhunski primer lošeg funkcionisanja. Sva državna ministarstva su, kako to jedan zvaničnik Sjedinjenih Država taktično primećuje, "suštinski samofinansirajuća", što znači da do većine novca kojim raspolažu dolaze mitom i iznudom. To se posebno odnosi na policiju koja je, kako kaže onaj humanitarac, "stoprocentno korumpirana. Ko god postane policajac postaje to samo da bi sebe natrpao novcem."
Zbog propadanja državnih institucija i sve većeg siromaštva s pravom biste očekivali anarhiju. Ali zapadnjačka vera u institucije je krajnje nebitna i neprimenljiva u ovom nemarnom jedinjenju metropole i sela. Niti se Kinšasa ubraja u opštepoznate afričke priče o jadu, bedi i bezizlazu. Pošto su početkom šezdesetih godina prošlog veka stekli nezavisnost od belgijskih kolonizatora, iza kojih nije ostala državna uprava vredna pomena i pošto ih je potom diktator Mobutu Sese Seko obmanuo i poharao, Kongoanci su s razlogom izgubili veru u to da će javne institucije i izabrani lideri ikada delovati u skladu sa svojim obećanjima, a pravo je čudo što građani Kinšase nisu izgubili i nadu. Naprotiv, ovo je grad frenetičnog preduzetništva, gde je svako prodavac one robe koja se pojavi, stručnjak bez zvanja – samostvoreni samozvanac – tvorac usred haosa, umetnik u šupi.
Možda će vas zanimati i:
-
Zemlja |
12. Feb 2021.
KRVAVI MINERALI: Prava cena plemenitih minerala
-
Medicina i Psihologija |
27. Oct 2020.
Kako i odakle je HIV počeo da se širi svetom?
Tražim lokalnog pisca koji je jednom napisao o svom rodnom gradu: "Kinšasa je grad u kojem đaci ne uče, radnici ne rade, ministri ne upravljaju." Pisac se zove Laj Joka. On je generalni direktor Nacionalnog instituta umetnosti i smeška se dok mu čitam ovaj citat. "Snaga Kinšase ima dva izvora", kaže. "Prvi čini prisustvo brojnih etničkih grupa, mešavina svih plemena, a u prestonici nema sukoba između lokalnih plemena." Bilo je ratova između vojskovođa, kaže, ali "plemenske zajednice nisu nikad iskusile građanski rat".
Drugi izvor vitalnosti ovog grada, nastavlja on, jeste u njegovoj "velikoj kreativnosti i improvizaciji. Posetilac ovde vidi haos. Po meni, nema uopšte nikakvog haosa. Razvili smo jedan neformalni sistem, a unutar tog neformalnog sistema postoji organizacija. Koristimo ono čime raspolažemo, trampimo sve i svašta i trgujemo svim i svačim."
Joka, razumljivo, objašnjava suštinu umetničke samostalnosti. "Umetnici se, što je opštepoznato, ne uzdaju u vladu", kaže. "Njihova umetnička aktivnost jeste način na koji oni prevladavaju svakodnevne krizne situacije, a i sredstvo za ispoljavanje mašte. Bitno je da ih strast pokreće na stvaralaštvo, a strast se ispoljava na dva načina – kroz patnju i entuzijazam."
Ovo je Kinšasa, grad umetnosti, gde teškoće nadahnjuju.
