Oni nisu bili podesni za vođe. Prema Svetom pismu, većina njih se bolje razumela u krpljenje ribarskih mreža nego u privlačenje vernika kad im je Isus rekao da će ih načiniti „lovcima ljudskijem”.
I tako, 2.000 godina kasnije, oni i dalje privlače ljude.
U gradu Paruru, na jugu Indije, u državi Kerala, uglačani kameni pod u staroj crkvi Kotakavu toliko se presijava da njegov odsjaj zrači grimiznom i tamnozelenom bojom, a oltar od višeslojnog zlata cakli se poput površine vode.
Oko oltara naslikani su oblaci kako lebde po plavom nebu. Male statue stoje u nišama, osvetljene svetloplavom svetlošću iz pozadine. Na ćilimu uza zid crkve jedna žena u plavom sariju sa ljubičastom maramom preko glave nepomično kleči, spuštenih laktova i uzdignutih šaka. U jednoj obližnjoj, većoj i novijoj crkvi, parčence izbledele kosti, ne veće od nokta, leži u zlatnom ćivotu. Natpis na engleskom kaže da ta relikvija pripada Svetom Tomi.
U prvim godinama hrišćanstva, kako mi kaže Kolumba Stjuart, istoričar i benediktinski kaluđer u Opatiji Svetog Jovana u Minesoti, „organizaciona struktura i veličanstvena institucija crkve – ono što danas za rimokatolike predstavlja Vatikan i njegova složena hijerarhija – jednostavno nisu postojali. Postojale su samo apostolske grupe sledbenika. Misionarski rad je bio prisutan u tadašnjim velikim centrima. Prvo u Jerusalimu, zatim Antiohiji, potom u Rimu, ali izvesno nije bilo nikakvog štaba. Imali ste samo tu malu, nejaku, siromašnu, često progonjenu grupu ljudi koja je nešto vatreno zastupala.”
Apostoli su bili predvodnici pokreta, širili su poruku duž razgranatih trgovačkih ruta starog sveta, stvarajući usput male hrišćanske zajednice. „Proučavanje života apostola”, kaže Stjuart, „donekle liči na ono što pokušavamo sa teleskopom Habl – da sagledamo najstarije galaksije iz što veće blizine. Bio je to veliki prasak za hrišćanstvo kad su apostoli izjurili iz Jerusalima i raštrkali se širom tada poznatog sveta.”
Apostol Toma je otišao na istok, preko današnje Sirije i Irana. Zatim je, kako smatraju istoričari, skrenuo ka južnoj Indiji. Putovao je dalje čak i od neumornog Pavla, čija putešestvija su obuhvatala veći deo Mediterana. Od svih apostola, Toma najbolje oličava misionarsku strast za usponom hrišćanstva – poriv da se putuje do samog kraja poznatog sveta da bi se propovedala nova vera.
Jevanđelista Marko je takođe širio reč Božju, donoseći poruku Hristovu u Egipat, gde je osnovao Koptsku crkvu. Ali, za neke katolike, Marko je svetac sa izrazitom političkom simbolikom, snažno povezan sa identitetom grada Venecije. Iako je ličnost iz daleke prošlosti, on je danas prisutniji u svesti savremenih Venecijanaca nego što su Vašington ili Linkoln u svesti većine Amerikanaca.
Ako je Toma slavni misionar, a Marko politički kamen temeljac, onda Marija Magdalena oličava mističnu svetiteljku, usko povezanu sa milošću i božanskim posredovanjem. Druge svetiteljke, kao što su Tereza iz Lizijea i Tereza Avilska, takođe imaju sličnu ulogu među katolicima, ali niko više ne raspiruje maštu niti stvara toliku kontroverzu kao Marija Magdalena. Nekada ocrnjivana kao bivša prostitutka, danas duboko poštovana među milionima ljudi, ona je bila važna ličnost iz najužeg kruga ljudi oko Hrista.
U pećini Sen Bom tokom mise sedim u zadnjim redovima klupa, u društvu sa nekoliko hodočasnika i većom grupom razdraganih francuskih srednjoškolaca, skrštenih ruku zbog hladnoće. Kasnije, otac Toma Mišele i otac Fransoa Legare drže večernju službu. Blizu mene sedi Anđela Rinaldi, bivša hodočasnica koja od 2001. godine živi u ovom kraju. Rinaldijeva je prvi put došla na ovo mesto sa svojim tadašnjim dečkom, savremenim šamanom. Sen Bom ih je privukao ne zbog svog značaja u katoličanstvu, već zbog reputacije koju je imao među šamanima „nju ejdž“ religije. Po lokalnom predanju, pećina je nekada davno služila kao hram gde su se vršili paganski obredi plodnosti i do danas je ostalo mesto na koje dolaze hodočasnice u potrazi za ženskom duhovnošću. Katolička vera Rinaldine mladosti opet je prevladala, pa je počela da volontira u ovdašnjoj maloj knjižari.
Pitam je kako se njen doživljaj Marije Magdalene menjao dok je boravila u Sen Bomu. „U početku”, priča ona, „umnogome sam je poredila sa sobom… Moj pređašnji život svodio se na neprestano traganje za nečim različitim, za nečim drugim. Za velikom ljubavlju, ne samo ljubavlju druge osobe, već ljubavlju koja jedino može doći, po mom mišljenju, iz duhovne dimenzije.”
„Neka sila je prisutna svuda u ovoj šumi, ne samo u pećini. To nema veze sa predstavama Marije Magdalene iz jevanđelja. Neka energija koja te tera da stojiš uspravno.” Nakratko zastaje. „Ne znam kako to da objasnim”, nastavlja uz smeh. „U pećini vlada tišina puna života.”
O pećini se stara dominikanski monaški red još od 1295. godine. Ranije tog dana ručam sa Mišeleom i Legareom u jednostavnoj, ali otmenoj starinskoj trpezariji. Kroz otvorene prozore od olovnog stakla, sa velike visine na kojoj se manastir nalazi, kroz izmaglicu puca pogled kilometrima daleko na šumu i dolinu ispod nas.
„Posle Bogorodice”, priča Mišele, „Marija Magdalena je najbitnija žena u Novom zavetu. Ipak, o njoj malo pričamo.
Kad Tomu Mišeleu pominjem da Marija Magdalena možda nikada nije bila u Provansi, odgovara mi pragmatično. „Jedan sveštenik je decenijama živeo u pećini. Rekao je da nije moguće pouzdano znati da li je Marija Magdalena zaista došla ovamo u I veku, ali da to nije mnogo važno. Ona je sada ovde.”
Napisao: Endru Todhanter
Snimila: Lin Džonson
